BULEVAR

Narod na ovom OSTRVU je vekovima verovao da je jedini preostao na celom svetu!

Uskršnje ostrvo
foto: wikipedai.org, Jesse Allen NASA

Uskršnje ostrvo, njegovi stanovnici i njihov jezik dele isti naziv: Rapa Nui.

Zna se da ovaj narod živi na udaljenom polinezijskom ostrvu najkasnije od 12. veka, jer od tada potiču prve Moai statue, koje, na simboličan način, sve gledaju prema njegovoj unutrašnjosti. Imajući ovo u vidu, novinar Bi-bi-si-ja Met Mejnard, zamišljao je Rapa Nui kao konzervativnu kulturu, koja je, u uslovima dramatične izolacije, stvorila društvo nepokolebljivih tradicionalnih vrednosti.

Međutim, kada je ugledao fotografiju na kojoj se ovi ljudi spuštaju niz padinu vulkana na sankama od drveta banane, zapitao se šta danas znači biti stanovnik ovog ostrva?

U Hanga Rou, jedini grad na ostrvu od 160 kvadratnih kilometara, došao je da bi prisustvovao dvonedeljnom festivalu Tapati, takmičenju u plesu, glumi, kuvanju, pevanju i sportu, koje se ovde održava u februaru svake godine. Rapa Nui organizuju festival za sebe, na svom jeziku, što odražava autonomnost kulture koja je 500 godina verovala da je jedini preostali narod na svetu.

Uskršnje ostrvo
foto: pixabay

Festival je započeo smelim ratničkim poduhvatima, koji je, možda, trebalo da podsete na Uskrs 1722, kada su Evropljani otkrili ostrvo, i turbulentnu prošlost starosedelaca sa došljacima. Međutim, prvo takmičenje – trijatlon – otkrilo je prilično bezopasan deo njihovog identiteta: oskudno parče tkanine na preponama, jedina odeća koju muškarci nose tokom festivalskih aktivnosti, često ukrašena raznobojnim školjkama.

Jedno od takmičenja je Haka Pei, ili spuštanje nizbrdo na sankama od drveta banane. “Kada su vam najbliže komšije udaljene više od 2.000 kilometara, začuđujuće je kuda mogu da odvedu bujna mašta, sanke od drveta banane, strma travnata padina i krpica na preponama”, kaže Mejnard.

Dok su lupali bubnjevi, a rulja navijala, činilo se kao da se celo ostrvo okupilo na tom mestu. U svečanom činu, učesnici takmičenja na vrhu vulkana Mauna Pu međusobno su vezali ruke.

“Pogledaj Atu”, rekao je novinaru njegov domaćin Kau Tepano, pokazujući na mladog takmičara. Osamnaestogodišnji mladić mišićavog tela ukrašenog bojama, izgledao je kao ratnik. “Ovde je zbog majke, koja je nedavno preminula”, objasnio je Tepano.

Pevali su, molili se i podelili pileći batak – ritual kojim se povezuju s precima. Uprkos takmičarskoj atmosferi, “ovo je najvažniji deo dana”.

Uskršnje ostrvo
foto: pixabay

Kada su podigli sanke od dva međusobno spojena stabla banane i odneli ih do ivice padine, lica su im odražavala ekstazu, strah, ali i ponos. Članovi Atine ekipe gurnuli su njegove sanke, koje su sve brže jurile, u jednom trenutku 80 km/h. Iako nije pobedio, bezbedno je stigao do podnožja vulkana i ustao sa sanki, srećan što je živ, a povezivanje s precima uspelo.

Međutim, Tapati nije samo ceremonija ratničkog umeća i uzbuđenja. Mada poštuju sportske veštine, ovi snažni muškarci s prečagama znaju i da iznenade. Na primer, kada u okviru takmičenja “Kakaka” satima strpljivo mlate listove banane kako bi dobili pergament, ili kada se, zajedno sa ženama, takmiče u kuvanju jela od slatkog krompira i mesa, koje zovu “curanto”.

“Moje divljenje za mekšu stranu Rapa Nui dobilo je još neočekivaniji obrt na takmičenju ‘Venac od cveća’. U senci šatora, ležalo je oko 100.000 cvetova, a 12 devojaka ih je provlačilo kroz podlogu od iskidanih listova banane. Njihov rad je nadgledala starija žena koja je birala latice svojim dugim, veštim prstima”, kaže Mejnard.

Posle dva sata rada, neposredno pre nego što su krune iznete pred sudije kako bi ih ocenile, iznenadio ga je dubok muški glas, koji je pitao: “Kako izgledam?”

Kada se okrenuo, Mejnard je shvatio da je prevideo mišićave ruke i brkove krunisanog takmičara u haljini. “Spektakularno”, odgovorio je iskreno, mada pomalo zbunjeno.

Statue
foto: pixabay

Festival “Poma Hina” je od ključnog značaja za povezivanje naroda Rapa Nui sa njihovom prošlošću, sadašnjošću i sa samima sobom. To možda najočiglednije dolazi do izražaja na paradi zvanoj “Farandula”, kada i domaće stanovništvo i posetioci izlaze na ulice ukrašeni bojama i kostimima. Reke igrača, dobošara i karnevalskih diva defiluju niz glavnu ulicu Atuma Tekena, a sudije ocenjuju svakog ponaosob.

Tako se i novinar Bi-bi-si-ja zatekao usred priprema za za paradu. Dok je stajao okružen sa 500 muškaraca i žena nagih do pasa, zaronili su mu glavu u posudu punu crvene boje. Kada je došao do daha, shvatio je da je nesvakidašnji poziv najdivnije iskustvo sa festivala.

Kao da mu čita misli, čovek koji ukrašava tela bojom šapnuo mu je u uvo: “Hvala što učestvuješ u našoj kulturi.”

(bbc.com. Blic)

Close