Kolege s klase napisali POSLEDNJE PISMO MARINKU MADŽGALJU



Preminuo

foto: Dragan Kadić

Zbogom Maki, ti ovde nisi stao… Ne, samo si prolazio, ovo nije bila tvoja kuća nego put koji te vodi dalje. Sećaj se svega što je tvoje telo proživelo, ali ne zaboravi – živi i dalje tvoja duša u tebi.

Marinko Madžgalj zaljubio se u glumu još kao dečak. Prve predstave igrao je na sceni Dadova, a da će mu gluma i pesma biti i posao, odlučio je u srednjoj školu.

Akademiju je upisao u najgore vreme, 1996. godine, u klasi profesorke Gordane Marić, a s njim su studentske dane i muke delili Milena Vasić, Tamara Krcunović, Vanja Ejdus, Mila Manojlović, Rade Brzaković, Novak Simić, Ana Stefanović i Lako Nikolić. Ovo je njihov oproštaj od Marinka, koji će danas biti sahranjen na Novom bežanijskom groblju u Beogradu.

Dragi Maki,

„Ne! Život se ne da razbiti, taj večni gordi džin.

Smrt je tek stanka kratka, kad se u večnoj drami njegovoj svršava neki čin.“

Pišemo ti ovo pismo, mi, tvoji klasici, tvoje kolege i drugovi, pišemo jer želimo da se setimo i zapamtimo.

Saputnik i naše svetlo

Nećemo pisati o tome koliko si bio darovit i talentovan, koliki je bio tvoj šarm i harizma koja je obasjavala učionice i vežbaonice našeg fakulteta. Nećemo pisati o tvojoj virtuoznoj igri i lakoći s kojom si se poigravao na sceni u imitacijama i komediji, tvom spretnom i poletnom glumačkom telu u još uvek prepričavanom Šekspiru, nećemo pisati o tvom iskrenom glumačkom biću, koje je uvek s verom i do kraja proživljavalo velike zadatke. To znamo! I svi oni koji su te gledali na sceni to znaju, oni koji možda nisu, propustili su mnogo.

Pišemo ti, Maki, o tebi kao drugu, kao klasnom saputniku koji je vrlo brzo postao svima najbolji prijatelj. Da li si znao da si uvek, ali baš uvek imao osmeh na licu, da li si znao da je taj osmeh bio naše svetlo u trenucima sumornih i teških školskih dana. Nikada sa tobom svađa, nikada problem, nikada povišen ton. Tiho bi se sakrio u sebi, obukao svoj osmeh i toplim okicama tešio nas i govorio da „nema veze, nije strašno, pusti to…“. Samo bi uzeo svoju gitaru, okupio nas oko sebe i tog trenutka su fakultetski dani postajali san. Nestvarni, topli, predivni… Tako smo i nastavili. Dani bi se topili u večeri i, uz tvoju gitaru, uz poslednji gutljaj vina u čaši i tvoj nestvarni, o bože, tako iskreni glas, čekali smo novo jutro, čekali smo novi dan.

Pišemo ti, Maki, da ti zahvalimo što si nas naučio da se smejemo. Naša lica su vrlo brzo nosila tvoj osmeh i zajedničkim šalama i smicalicama ubrzo se taj osmeh pretvarao u gromki smeh. Tako je lepo sa tobom se smejati. A da – samo ti si znao da se tako dobro sakriješ dok smo igrali žmurke i da nas sve zapljuneš i spaseš.

Uz njega bez treme

Biti tvoj partner na sceni značilo je nagradu. Odmah je sve bili lakše i treme za nas nije bilo. Bio si uvek svestan, budan i koncentrisan glumac, koji je davao partneru mnogo. Tako je bilo sigurno sa tobom biti na sceni.

Hvala ti što si bio tu za nas, hvala ti što si upisao fakultet baš te godine, hvala ti što si bio sa nama na klasi i ne zaboravi, Maki, ti ovde nisi stao… Ne, samo si prolazio, ovo nije bila tvoja kuća nego put koji te vodi dalje. Sećaj se svega što je tvoje telo proživelo, ali ne zaboravi – živi i dalje tvoja duša u tebi.

Volimo te.

Milena, Tamara, Jelena, Mila,Vanja, Ana, Lako, Rade i Novak

(Kurir)

Budite prvi sa komentarom na članku "Kolege s klase napisali POSLEDNJE PISMO MARINKU MADŽGALJU"

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena.