Počelo menjanje gena atletičara: Sprinteri će trčati 100 metara za 8 sekundi?

Doping

foto: pixabay.com

Industrija sporta postaje sve jača, jer zarada od sporta prevazilazi normalne okvire ljudske mašte. Zato se iz godine u godinu traže se sve jači, brži, snažniji sportisti.

U nedostatku prirodnih potencijala sportisti, njihovi treneri, menadžeri pribegavaju neprirodnim supstancama kojima poboljšavaju učinak i trenažni kapacitet.

Borba protiv dopinga u sportu je jaka, ali sada su već nekoliko godina na sceni metode koje se ne mogu otkriti normalnim protokolima antidoping agencija. Reč je o GENETSKOM DOPINGU.

Ovaj vid dopinga sprovodi se već neko vreme doduše u eksperimentalnoj i slabijoj fazi, a odnosi se na to da se određenim delovanjem na gene sportiste promeni njihova struktura i uloga.

Delovanje se vrši upotrebom određenih virusa ili specifičnih gena stvorenih u labaratorijskim uslovima.

Suština je da ovakav virus ili neko drugo sredstvo menja postojeći genetski zapis čoveka, koji je svako dobio rođenjem od roditelja i predaka.

Praktično je nemoguće otkriti da li je sportista koristio ove metode, jer bi za to trebalo da se poseduje određena vrsta biološkog pasoša, tačnije gen sa rođenja, što je trenutno nemoguće sprovesti.

Ovaj genetski doping ima za cilj da utiče na one gene koji su najodgovorniji za uspeh u sportu poput gena za brzinu, snagu, eksplozivnost, gen za mišićna vlakna.

Praktično naučnici su za sada izdvojili gen za tri vrste mišićnih vlakana Tip 1a (spora vlakna najpogodnija za maratonce), Tip 2a (brza vlakna najpodobnija za srednje prugaše) i Tip 2b (brza vlakna najpodobnija za sprintere na 100 i 200 metara).

Neki naučnici su došli do zaključaka da postoji gen za četvrti tip mišićnih vlakana i označili su ih sa Tip 2 X, a ta vlakna su karaktetristična kod životinja kojima je brzina velika odlika (gepard, leopard…)

E, sad je fora kako aktivirati, probuditi gen kod čoveka za aktivaciju tih vlakana. Ako bi se to uspelo, čovek bi mogao da trči brže od 8 sekundi na 100 metara ili možda i brže od toga, recimo 6 sekundi.

Ili, recimo, ako bi se moglo uticati na hormon rasta koji se prirodno luči u čoveku (dovodi do bržeg oporavka i veće snage) onda bi čovek možda mogao da podigne i 500 kila iz benč presa?

Sa druge strane, niko ne zna koliko bi ova vrsta manipulacije genima donela rizika. Možda bi čovek mogao da trči 7 sekundi na 100 metara, ali bi mu na 70. metru pukao mišić?

Ovo je još uvek u granicama naučne fantastike, ali zato druge vrste genetskog dopinga su već prisutne poput dizajniranja biosintetičkih materijala za poboljšanje funkcionisanja organizma.

Zna se da je u sportovima izdržljivosti najvažniji transport kiseonika i njegova potrošnja. Tu se može vršiti manipulacija sa genima za sintezu hormona Eritropoetina (EPO) koga inače proizvode bubrezi, ali i mišići i jetra. Ali, ne zna se šta bi se desilo tom sportisti, jer povišen nivo EPO može da izazove teška oštećenja poput porasta gustine krvi koja vodi u moždani udar ili infarkt.

Njega najviše koriste biciklisti jer pomaže izdržljivosti kod dugačkih napornih trka. Zamislite da se promeni fukcija gena i organizam počne da proizvodi mnogo tog hormona, a sportista postane supermen.

Genetski doping je pošast modernog doba i treba se svim silama truditi da se on spreči kako bi sportska takmičenja bar malo ostala u nivou ljudskih bića.

(Skandalozno.rs, Izvor: telegraf.rs)

Budite prvi sa komentarom na članku "Počelo menjanje gena atletičara: Sprinteri će trčati 100 metara za 8 sekundi?"

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena.