Dva referenduma koji se spremaju u Italiji: „Italijani smo samo sto godina, a Veneti već tri milenijuma“

Venecija

Foto: Pixabay

Lombardija i Veneto raspisali su za 22. oktobar savetodavne referendume na kojima se od građana traži da se izjasne o tome da li žele veću autonomiju za svoje pokrajine. Veneti su prototip američkih Evropljana. Kao nigde na Starom kontinentu, tu je zastupljena američka verzija maksime „laissez-faire“, kult individualnosti, zahtev da država bude nevidljiva u fiskalnoj i ekonomskoj sferi i sveprisutna kad je u pitanju bezbednost

Dve najproduktivnije italijanske pokrajine, Lombardija i Veneto, raspisale su za 22. oktobar savetodavne referendume na kojima se od građana traži da se izjasne o tome da li žele veću autonomiju za svoje pokrajine. Osim toga što je reč o pravno neobavezujućem izjašnjavanju građana, oni nisu ni secesionistički a ni u suprotnosti sa italijanskim pozitivnim pravom kao što je to bio katalonski referendum u Španiji.

Štaviše, referendumi su više izraz političke taktike dvojice predsednika pokrajina Roberta Maronija (Lombardija) i Luke Zaje (Veneto) nego potrebe da se stvore uslovi za postizanje većeg stepena autonomije. Važeći ustavni zakon već predviđa mogućnost da se serija nadležnosti prenese sa centralne vlasti na pokrajinsku i da bi se to postiglo nije potreban referendum, dovoljno je da pokrajinska vlast to zatraži. Kao što je uradila Emilija Romanja.

Istovremeno, motivi za raspisivanje referenduma nisu isti u Milanu i Veneciji. Potez Maronija je klasični izborni trik, budući da su u Lombardiji sledećeg proleća redovni pokrajinski izbori. Tako je referendumska kampanja, u suštini, početak izborne kampanje o trošku države koja treba da lansira reizbor aktuelnog predsednika Maronija. I dok u Lombardiji imamo partijsko-personalne motive iza referendumskog izjašnjavanja, u Venetu je priča nešto komplikovanija.

Tačno je da je Lombardija najveći neto platiša za državnu kasu i da je razlika između sume koju Lombardi sipaju u zajedničku blagajnu u Rimu i iznosa koji im se vrati: 56 milijardi evra (primera radi, Katalonija „galami“ u Španiji zbog osam miliona evra razlike). Ali ne postoji, ni izbliza, dovoljno snažno secesionističko raspoloženje u Lombardiji koje bi moglo da ugrozi jedinstvo Italije. Referendum u Venetu potencijalno ima mnogo veću političku težinu jer su Veneti, za razliku od Lombarda, mnogo hladniji prema Italiji i u mnogo većem procentu uvereni da su oni različiti od ostatka Italije i drugih Italijana, čak i kada prihvataju činjenicu da su deo italijanskog naciona.

Ne sviđa im se SUĐENJE: Fudbaleri iz protesta seli na travu i primili dva gola – VIDEO

Bilo bi veoma pogrešno tražiti korene „lokalpatriotizma“ u Venetu u slavnoj istoriji Mletačke republike, a tek bi bila stranputica tražiti ih u vazalnoj, gotovo efemernoj, kraljevini Lombardija-Venecija. Štaviše, za Venete je i Venecija strano telo. Tokom viševekovnog postojanja „Serenissime„, duždevi su uglavnom bili orijentisani na upravljanje teritorijama uz more dok su zaleđini, današnjem Venetu, ostavljali visoki stepen autonomije. U tom periodu se i rađa sveto venetsko trojstvo „pare, zemlja i porodica“ koje se toliko duboko ukorenilo da bez obzira na imperije, kraljevine i republike, Veneti ostaju verni samo sebi.

Možda niko bolje nije opisao to osećanje posebnosti Veneta od pisca Gofreda Parizija. „Mi Veneti smo kružili svetom, ali naša otadžbina, ona za koju bi vredelo boriti se, jeste samo Veneto. Kada vidim table ispred mostova nad Pjaveom s natpisom ‘Sveta reka Otadžbine’, ustreperim, jer mislim na Veneto a ne na Italiju“, govorio je još pre 30 i kusur godina Parizi.

Između Veneta i Katalonije nema mnogo sličnosti. „Serenissima“ je vekovima bila nezavisna dok je Katalonija bila stalno deo većih kraljevstava sa kratkim epizodama, italijanski fašisti nisu u Veneto doveli profitabilne fabrike kao Frankov režim u Kataloniju, Venecija ne predstavlja stub lokalnog nacionalizma kao što je Barselona za Kataloniju, zastava sa zlatnim lavom u Venetu nema toliko nacionalni naboj kao „estelada“ koliko simbol razlikovanja od ostatka Italije. I što je najvažnije, ubedljiva većina Veneta se ipak smatra i Italijanima, tek malo više od deset odsto se oseća isključivo Venetima.

Ipak, postoje dve sličnosti. Predsednik pokrajine Luka Zaja insistira na dve stvari koje su bile stubovi politike Žordija Pužola, oca moderne Katalonije. Zaja kao i Pužol insistira na pitanju jezika i radi na jačanju i priznanju venetskog dijalekta kao jezika a Veneta kao nacije, različite od Italijana. Veneto, za razliku od katalonskog koji je zvanični jezik Katalonije, ima tretman dijalekta i ne koristi se u javnoj komunikaciji niti je obavezan predmet u školama. „Od Verone do Beluna kada koristim veneto svi me razumeju. Čak i u Trstu i u Istri me odlično razumeju, štaviše pričaju bolje nego ja“, običava da kaže Zaja indirektno stavljajući do znanja da se Veneto prostire svuda gde se govori veneto.

Moglo bi se reći da Veneto dođe Italiji onako kako Teksas pristaje SAD. Veneti su prototip američkih Evropljana. Kao nigde na Starom kontinentu, tu je zastupljena američka verzija maksimelaissezfaire„, kult individualnosti, zahtev da država bude nevidljiva u fiskalnoj i ekonomskoj sferi i sveprisutna kad je u pitanju bezbednost.

Uložili 330 miliona evra u novi AERODROM, a onda shvatili da je na njega VRLO TEŠKO sleteti – VIDEO

Raspisivanje referenduma o autonomiji je samo jedan od poteza pokrajinske vlade u Veneciji koji se perfektno uklapa u odluke da se barjak sa „venecijanskim lavom“ (zvanična zastava pokrajine Veneto) postavi na svim državnim institucijama, zajedno sa evropskom i italijanskom, od škola do bolnica, kao i zahtev da se Veneti priznaju kao posebna nacija, a njihov dijalekt kao zvanični jezik i da bude obavezan predmet u školama. 

(Skandalozno.rs/Izvor: Nedeljnik.rs)

Budite prvi sa komentarom na članku "Dva referenduma koji se spremaju u Italiji: „Italijani smo samo sto godina, a Veneti već tri milenijuma“"

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena.