PLANETA

TAJNA IGRA SUPERSILA: Iračani oteli NUKLEARKE Amerikancima i poslali ih Rusima

Ilustracija
foto: Printscreen YouTube

Iračko-Iranski rat bio je jedan od najkrvavijih regionalnih ratova koje su obe super sile koristile da prouče vojno naoružanje i opremu sa kojom je raspolagao protivnički tabor.

Za takve operacije najpodesniji su bili Iračani koji su Sovjetima davali dragoceno američko oružje i vojnu opremu.

Za Iračane svakako pravi audut bilo je otkriće američkih balističkih raketa Peršing-2 koje su bile locirane u Kuvajtu, a do kojih su se Iračke vojne vlasti uspele domoći prilikom invazije ove zalivske države 2.avgusta 1990 godine.

Priča o Peršinzima koji su prema nekim izvorima imali nuklearne bojeve glave počinje u novembru 1989. tokom posete tadašnjeg komandanta Centralne komande armije SAD generala Normana H. Švarckopfa Kuvajtu. Tokom te posete on je istakao važnost geostrateške uloge ovog naftom bogatog emirata u Zalivu.

Poseta ovoj zalivskoj državi usledila posle direktive Pentagona, koja je inače pod oznakom tajno poslata i Švarckopfu u njegov glavni štab u Tampi na Floridi, da glavni neprijatelj SAD više nije SSSR, nego Irak koji pretenduje da pod svoju kontrolu stavi sve zemlje Persijskog zaliva.

Švarckopf sa svojim saradnicima posle dobijanja ove direktive uputio se u Kuvajt, gde je tokom posete i razgovorom sa emirom posetio i kuvajtske oružane snage i obišao kuvatsko-iračku granicu predviđajući da će to biti buduće bojno polje gde se sudariti Iračka i armija SAD koja je u tom trenutku usvajala nov oblik ratovanja. Američki general je obećao da će Kuvajt imati snažnu američku podršku, što je kasnije i ispunjeno posebno posle iračke invazije na ovu zalivsku državu 2.avgusta 1990. godine.

Od ove posete stvari u ovom delu sveta koji se stišavao posle okončanja krvavog iračko-iranskog rata 1980-1988 počele su da poprimaju drugu formu.

Iračka obaveštajna služba koja je u svom sastavu imala odeljenje koje se isključivo bavilo prikupljanjem informacija o Kuvajtu od operativaca na terenu saznali su za Švarckopf dolazak u Kuvajt, kao i za njegove razgovore na visokom nivou u kojima su učestvovali kuvajtski emir i ministar odbrane.

Kada je izveštaj predat šefu Zalivske uprave Iračke obaveštajne službe on je odmah zatražio sastanak sa agentom koji se nalazio u Kuvajtu i koji je preko svojih izvora saznao detalje sastanka. Sastanak je početkom decembra 1990. održan u Basri u kući koja je pripadala iračkoj obaveštajnoj službi u kraju Al Džazir.

Agent je u prisustvu visokih funkcionera ispričao kako mu je jedan od kuvajtskih šeika ispričao da je u posetu zemlji bio jedan američki general, čije prezime je sa mukom izgovorio. Zatim je opisao njegovu posetu kuvajtskim jedinicama kao i neke detalje razgovora sa načelnikom generalštaba Kuvajtske armije o pripremi planova za odbranu u slučaju invazije Iraka na ovu zemlju. Takođe šeik je ispričao da im je američki general savetovao da ne veruju Iračanima i predložio im je da održe zajedničke manevre sa drugim zalivskim državama kao znak da im pretnja dolazi od Iraka.

Ova priča šefu odeljenja za Kuvajt je bila skoro neverovatna i u domenu fantazije, pa je ukorio agenta da bude profesionalniji i da ne podleže glasinama i neverovatnim pričama.

Nedelju dana kasnije šef odeljenja za Kuvajt ostao je zatečen kada mu je stiglo pismo načelnika iračke Vojne obaveštajne službe koji informacije od agenta iz Kuvajta potvrdio kao sto odsto tačne jer su i drugi agenti u ostalim zalivskim državam izvestili o poseti Švarckopfa Kuvajtu i detaljima razgovora sa emirom ove države. O ovome je smesta obavešten i Sadam Husein koji je naredio da obaveštajna služba Muhabarat počne da prati američke poteze u Kuvajtu. Svi irački agenti u ostalim zalivskim državama dobili su naređenje da ulože napore u skupljanju dodatnih informacija o američkom vojnom prisustvu u Kuvajtu.

Prve konkretne informacije da se nešto dešava zabeležila je Grupa 858 koja je bila zadužena za prisluškivanje veza, telekomunikacija . Informacija o američkom prisustvu u Kuvajtu i ulozi tamošnjeg vojnog atašea brzo su počele da se slivaju u štab odeljenja Iračke obaveštajne službe za Kuvajt. Već početkom 1990. primećene su američke vojne aktivnosti u blizini baze Al – Džahra. Irački izveštaj spominjao je prisustvo uniformisanih amerikanaca, a zabeležene su bile i prve šifrovane poruke koje su bile drugačije od kuvajtskih . Za iračane usledili su meseci glavobolje jer su znali da se nešto dešava, a oni to ne mogu da otkriju, niti je bilo ko od stranaca ili kuvajćana mogao da uđe u zonu gde su se nalazili Amerikanci jer je pristup bio strogo ograničen. Iračani su uspeli da presretnu radio poruku da u kuvajtsku vazdušnu bazu Al- Salim sleću američki  transportni avioni, ali niko o sadržini tereta i šta se vozi nije davao bilo kakve informacije.

Svi irački obaveštajci iznenada su popodne 31. jula pozvani da se smesta jave u svoje centrale i pripreme za tajni zadatak. Niko od njih nije znao koji je to tajni zadatak niti koja im je destinacija. Posle višečasovnog čekanja u rano jutro 1. avgusta 1990 oni su pokrcani u autobuse krenuli na jug Iraka. Posle duge vožnje većina je saznala da se nalaze na iračko-kuvajtskoj granici gde, dok su prolazili glavnim putem videli tenkove i oklopne transportere sa oznakom crvenog trougla koji su nosili pripadnici Sadamove Republikanske garde. Tada su i od svojih predpostavljeni i obavešteni da idu u Kuvajt, ali ne i šta će tamo da rade.

Iste večeri oni su podeljeni u tri grupe: 1. je dobila zadatak da pohapsi iračke opozicionare iz DAWA partije, njima je kao ispomoć pridodata grupa obaveštajaca koji su već bili u Kuvajtu; 2. grupa je dobila zadatak da upadne u emirovu palatu pokupi sva dokumenta i ogromnu videoteku koju je on posedovao i 3. grupa je dobila najpoverljiviji zadatak da obezbede izvesni sadržaj. Oni su bili najbolje naoružani jer su upozoreni da postoji moguć okršaj sa Amerikancima pošto upadnu na strogo čuvanu adresu. Toj grupi pridodate su i jednice Republikanske garde kao podrška.

U rano jutro 2. avgusta 1990 jedinice Republikanske garde upale su u Kuvajt iz više pravaca, a glavni pravac nastupanja išao je auto-putem prema Kuvajt Sitiju. Prva grupa obaveštajaca se razmilela po gradu. Oni su uspelo pohvatati većinu opozicionara još na spavanju i prebacili ih u Irak i likvidirali u pustinji. Druga grupa je upala u emirovu palatu iz koje je on jedva uspeo da pobegne i zaplenili sve dokumente i snimke koji su tamo nađeni. Radilo se o više hiljada snimaka, a među njima je bio i sastanak emira sa generalom Švarckopfom novembra 1989.

Treća grupa je došla dotajne lokacije i pronašla nekoliko kontejnera koji su imali engleske natpise. Zanimljivo je da su oni bili u jedmom skladištu bez ikakve zaštite pa se predpostavljalo da su čuvari po saznajnu o upadu Iračana pobegli. Kada su obaveštajci otvorili velike sanduke u njima je pronađeno 7 balističkih raketa Peršing -2 i još u toliko kutija 7 nukelarnih bojevih glava. O pronalasku tovara odmah je obavešten operativni štab smešten u Basri koji je kontrolisao sve aktivnosti oko upada u Kuvajt.

Sedam projektila Peršing 2 odmah je ukrcano na velike kamione i smeta odvezeni u Irak u bazu blizu mesta Salman Park.

Par nedelja kasnije oficir za vezu KGB pri sovjetskoj ambasadi u Bagdadu je obavešten od svog iračkog kolege da su sanduci sa američkim raketama peršing-2 iz Kuvajta stigli  u Irak.

On je o ovoj informaciji pod oznakom hitno i šifrovanom porukom obavestio Moskvu da su rakete Peršing-2 stigle i da se pošalje tehnička grupa koja je pregledati ove projektile.

Uloga KGB je ostala misterija ali se i dan danas nagađa da je Iračanima KGB zapravo pomogao da dođu do informacije da su u Kuvajt prebačene rakete Peršing- 2. Izvesno je bilo i to da su Sovjeti bili veoma srećni jer su u svojim rukama držali provrazredni trofej o kome su mogli samo da sanjaju.

Ostalo je nejasno i tajnovito da li su Iračni posle zaplene uspostavili bilo kakav kontakt sa Amerikancima i ako jesu šta se zapravo dogodilo i da li je bilo reči o vraćanju projektila ili drugim protivuslugama.

Sredinom septembra 1990. sovjetska tehnička grupa je doputovala u Irak sastavljena od 6. tehničkih eksperata, jednog prevodioca i šefa grupe koji je bio obaveštajac. Na aerodromu Sadam njih je dočekao irački obaveštajni oficir.

Sledećeg dana oni su izvršili pregled svih 7 projektila Peršing 2 kao i bojevih glava W-85. Među sovjetima je bio jedan od eksperata za američke nukelarne bojeve glave. Prvi korak je bio da se tačno utvrdi da li se radi o pravim Peršinzima ili je u pitanju druga raketa koja se označavala kao Peršing-2.

Proverene su i nukelarne bojeve glave, a kada je Sovjet proverio bezebdnosni mehanizam za paljenje, Iračani su pitali da li je taj mehanizam moguće upotrebiti za detonaciju fisionog materijala u njemu Rus se samo nasmejao jer je znao šta Iračani imaju na umu, da 7 nukelarnih bojevih glava pretvore u Iračko vlasništvo.

Međutim ta ideja je pala u vodu kada su saznali da su Amerikanci napravili takav mehanizam koji reaguje samo na određene signale koji mu šalju različiti delove projektila. Ukoliko se ti signali ne šalju kakao treba mehanizam se neće nikada aktivirati. Sovjetski stručnjak je imao inforamcije o nekim signalima, ali ne svim i tada je objašnjeno Iračanima da ni sami Amerikanci prilikom proba ne znaju kako mehanizam deluje jer je zapečaćen.

Sovjeti su se plašili da će nestručno rukovanje Iračna možda zablokirati mehanizam delovanja koji su oni želeli da prouče.

Iračani su insistirali i na drugoj opciji da se mehanizam na bojevoj glavi deaktivira i skine sa nukelarne bojeve glave. Sovjeti su rekli da je to moguće izvesti uz pomoć laserskog zraka. U pomoć su pozvani irački naučnici iz projekta PC-3 koji su se bavili laserskom tehnologijom, ali su zamoljeni i Sovjeti da pozovu svoje stručnjake koji bolje poznaju lasersku tehnologiju od iračkih. Početkom novembra 1990 održan je sastanak gde je dogovoreno da jedna bojeva glava bude prebačena u irački nuklearni centar Tuvajta i da se za skidanje mahanizam paljenja upotrebi laser.

Ipak je posle par dana nađen pomirljiv stav prebacivanja jedne bojeve glave u Tuvajtu da se krene u akciju. Sredinom novembra 1990 došlo je do prvog pokušaja da se bezbednosni i mehanizam za paljenje ozrače laserskom energijom i time oonesposbi bojeva glava Peršinga. Irački stručnjak je upitao posle završetka operacije na koji će način proveriti uspešnost pokušaja skidanja laserom, ostao je zatečen kada su mu sovjetske kolege rekle da tako nešto ne postoji.

Opet su usledlie rasprave Iračana i Sovjeta, sastanci dve komisije i konstantna napetost. Celu stvar prelomio je šef iračke delegacije koji je Sovjetima rekao da moraju dati jasno rešenje problema koji su napravili, međutim sovjeti su negirali da je rešenje moguće. Iračani su tražili hitan sastanak sa Moskvom, ali su sovjetski stručnjaci to odbili jer ne žele da razgovaraju sa Moskvom iz bezbednosnih razloga. Sovjeti su predložili da napusti Irak za tri nedelje i opet se vrate sa konkretnim rešenjem problema. Ovaj predlog su Iračani shvatili da se Sovjeti zapravo od cele stvari ograđuju. Sovjetska delegacija je sledećeg dana otputovala za Moskvu i više se nikada nisu vratili.

Početkom decembra 1990. iračani su sami pokušali da laserskim snompom ozrače mehanizam za paljenje druge bojeve glave, ali se pojavilo opet ista situacija zbog čega je projekat prekinut.

Visoki irački funkcioneri plašeći se Amerikanaca doneli su odluku da se dve kompletne rakete Peršing i sve nukelarne bojeve glave predaju Sovjetima, a preostalih 5 projektila bez bojevih glava predaju Severokorejcima. Obe isporuke navodno su se desile par dana uoči početka Pustinjske oluje 17. januara 1991.

Priča o Peršinzima nastavljena je i posle Pustinjske oluje kada su Bagdadom kružile glasine da delovi tih raketa i dalje se nalaze u Iraku.

Ta informacija je došla do inspektora UN za naoružanje i oni su posle provere lokacije gde su navodno zakopani otkrili da je u pitanju lažna informacija. Inspektorima su kasnije svi  irački naučnici potvrdili da su bojeve glave i dve rakete završile u Rusiji, a ostale rakete bez bojevih glava u Severnoj Koreji.

Priča u Prešinzima u iračkim rukama ostala mit jer svi dokumenti iračke obaveštajne službe su uništeni u bombardovanju 2003. godine.

(Skandalozno.rs, Izvor: kurir.rs)

Close