Da li ste znali: Ovo je 7 najvećih srpskih špijuna u 20. veku!

Špijun

Naši špijuni svojim akcijama započinjali su svetske ratove, ali i inspirisali pisce.

Vojin Tankosić
1. Hrabri komita poznat je po tome što je šamarao Čerčila, vukao za uši princa Đorđa, ali i svojim delovanjem započeo Prvi balkanski, a zatim i Veliki rat

U ultimatumu koji je Austrougarska uputila Srbiji uoči Prvog svetskog rata tražilo se hapšenje samo dvojice ljudi – Milana Ciganovića, koji je predao oružje Gavrilu Principu, i Vojina Tankosića.

Sklon incidentima

Tankosić je rođen 1880. u selu Rukladi, između Uba i Lajkovca. U Beogradu je završio Vojnu akademiju i gotovo odmah po diplomiranju izazvao diplomatski incident. Nezadovoljan pisanjem jednog engleskog novinara o Srbima, išamarao ga je u kafani u Knez Mihailovoj ulici, što je dovelo do protesta ambasadora Velike Britanije. Novinar se zvao Vinston Čerčil i kasnije je postao premijer.

Tankosić je imao 23 godine kad se uključio u zaveru protiv kralja Aleksandra Obrenovića i kraljice Drage 1903. U noći prevrata komandovao je vodom koji je streljao Draginu braću Nikolu i Nikodija. Nije mu smetalo što je s Nikodijem išao u isti razred Druge muške gimnazije… Po Beogradu se čak pričalo da je to uradio bez naređenja, na svoju ruku.

Slavu je stekao 1905. kao komita u Makedoniji. Tamo je „stizao da komanduje, sipa metke na Turke i Arnaute i zadržava njihov nalet, ali i da previja ranjene četnike“.
Kralj Petar Karađorđević izabrao ga je za druga i vaspitača svojim sinovima, ali se to neslavno završilo – princu Đorđu, koji je već bio momak, iščupao je uši!

Predvodio Arnaute

U vreme nemira zbog aneksije Bosne 1908. na Terazijama je uskočio u fijaker ministra spoljnih poslova Milovana Milovanovića, pariskog doktora prava, i izvikao se na njega zbog pomirljive spoljne politike Srbije. Čaršija je danima brujala o tome, a na zadnjem kraju ministrovog fijakera od tada je stajao pandur…

Sredinom 1912. boravi na Kosovu, gde sa Isom Boljetincem predvodi Arnaute u sukobu sa Turcima. Drugog oktobra 1912. samostalno napada i zauzima tursku karaulu kod Merdara, pre objave neprijateljstava, čime praktično počinje Prvi balkanski rat.
Zbog ultimatuma Austrijanaca, koji su tražili njegovo hapšenje kao jednog od glavnih organizatora Sarajevskog atentata, srpske vlasti su ga uhapsile, ali je prvog dana rata pušten da bi komandovao svojom jedinicom u odbrani Beograda. Njegov Savski četnički odred tri noći i tri dana sprečavao je prelazak neprijatelja preko Save.

U oktobru 1915. godine smrtno je ranjen, a zatim i tajno sahranjen. Austrijanci su ipak našli Tankosićev grob, otkopali ga, slikali leš i fotografiju objavili u novinama, uz tekst da je demon svetskog rata mrtav.

Posmrtne ostatke prenela je njegova majka i sahranila ih na beogradskom Novom groblju 1922.

Demon rata

Vojin Tankosić je stradao prilikom odbrane Beograda 1915. godine i tad je tajno sahranjen. Austrijanci su ipak pronašli njegov grob, otkopali leš, slikali ga i objavili uz tekst: „Demon svetskog rata je mrtav“

Božin Simić

2. Karijeru je započeo kao zaverenik u Majskom prevratu, nastavio kao komita, pukovnik Crvene armije i ambasador kralja Petra, a završio kao Titov ambasador

Za Božina Simića Crnjanski je pisao da je bio „saradnik Kominterne“, a istaknuti pukovnik Vladimir Tucović, brat Dimitrija Tucovića, govorio je da je Simić „međunarodni hohštapler“.

Stao uz Apisa

Božin Simić rođen je 20. oktobra 1881. u Velikom Šiljegovcu kod Kruševca. Sin učitelja, završava Vojnu akademiju, postaje mason i 1903. učestvuje u ubistvu kralja Aleksandra i kraljice Drage.

Pet godina kasnije je u Vranju, odakle ubacuje komite na tursku teritoriju, a krajem leta 1912. on je sam duboko iza neprijateljskih linija: maskiran u seljaka, crta mape Skopske Crne Gore, Janjeva i Prištine, neophodne za predstojeći Balkanski rat.

Za vreme Prvog svetskog rata komanduje bataljonom, a 1916. godine Dragutin Dimitrijević Apis ga šalje u Rusiju da među tamošnjim Jugoslovenima i drugim Slovenima prikuplja dobrovoljce za srpsku vojsku.

Od komite do diplomate... Božin Simić na početku i na kraju karijereOd komite do diplomate… Božin Simić na početku i na kraju karijere

Kad Apis na Solunskom procesu 1917. godine bude osuđen na smrt, Simić će sa još trojicom srpskih oficira pokrenuti akciju da ga spase pogubljenja. Iz Petrograda upućuju memorandum svim vodećim državnicima i vladarima u svetu, pišu pisma i glavnim dnevnim listovima u Rusiji, Francuskoj i Engleskoj… A posle toga, povratka im u Srbiju nema.

Božin Simić ostaje u Rusiji i posle Oktobarske revolucije postaje pukovnik Crvene armije. Godine 1936. vratio se u Beograd – ali ga jugoslovenske vlasti samo dva dana drže u zatvoru, a onda puštaju na slobodu i vraćaju mu čin pukovnika!

Menjao strane

U Beogradu se otvoreno družio s moskovskim ambasadorom. Redovno su igrali karte. Petog aprila 1941. iz Beograda u Moskvu putuje delegacija da sa Staljinom zaključi Pakt o prijateljstvu i nenapadanju. U njoj su i Mustafa Golubić i Božin Simić.
On prelazi u London, a kralj ga postavlja za ambasadora kod De Gola.

U jednom obraćanju poslanicima u Donjem domu Parlamenta Britanije oštro se suprotstavio bombardovanju Beograda od strane saveznika. Rekao je da je čudno da se razara Srbija, u kojoj postoji pokret otpora okupacionim snagama, a da, na primer, nijedna bomba nije pala na Bugarsku, koja je otvoreno prešla na stranu Sila osovine. Nekoliko dana posle ovog govora usledilo je višednevno bombardovanje Sofije.

Pred kraj rata Simić prelazi na Titovu stranu. Kad je kao njegov ambasador pošao preko Bugarske u Ankaru da preuzme dužnost, u Sofiji će pokušati da ga ubiju. Stari majstor konspiracije odmah će reći da je taj napad „osveta za govor u Parlamentu Britanije i bombardovanje bugarskih gradova“.

Umro je u Beogradu 24. februara 1966. u 85. godini.

Avanturisti... Golubić (dole drugi sleva) i Tankosić (dole treći sleva) Avanturisti… Golubić (dole drugi sleva) i Tankosić (dole treći sleva)

Muhamed Mehmedbašić

3. Kao pripadnik Mlade Bosne pokušao je da ubije Oskara Poćoreka, Franca Ferdinanda, grčkog kralja Konstantina, ali ni u jednom atentatu nije bio uspešan

Muhamed Mehmedbašić, rođen 1886. godine u Stocu, u Hercegovini, bio je pripadnik revolucionarne organizacije Mlada Bosna. Kao takvog, Mustafa Golubić pozvao ga je krajem 1913. da dođe u Francusku, u Tuluz, gde mu je poveren zadatak da ubije austrougarskog poglavara Bosne Oskara Poćoreka. Snabdeven bočicom otrova i kamom sa oštrim vrhom, vratio se iz Tuluza u Marselj da se tu ukrca u brod. U Dubrovniku je seo u voz. U jednom trenutku primetio je da žandarmi pretresaju vagone, pa se uplašio da traže njega. Otrov i oružje bacio je u nužnik. Tek kasnije saznao je da su žandarmi tragali za nekim lopovom.

Pobegao iz Sarajeva

Odustao je od atentata na Poćoreka kad je saznao da Gavrilo Princip s drugovima sprema atentat na prestolonaslednika Franca Ferdinanda. Priključio im se, ali na Ferdinanda nije bacio bombu, pravdajući se da je kolona pored njega brzo prošla.

Mustafa GolubićMustafa Golubić

Muhamed Mehmedbašić jedini je od atentatora koji je posle pucnjeva Gavrila Principa uspeo da se izvuče iz Sarajeva i preko planina pobegne u Crnu Goru, u Nikšić. Misleći da je tu bezbedan, počeo je da priča o svojoj ulozi u Ferdinandovom ubistvu, pa su ga Crnogorci, bojeći se da glas o njemu ne stigne do Austrougarske, zatvorili, a onda ga tajno prebacili u Srbiju. Kao potporučnik, učestvovao je u povlačenju srpske vojske preko Albanije, a na Solunskom frontu priključio se Apisu i organizaciji Crna ruka.

U proleće 1916. Apis je prihvatio predlog mladobosanaca da žrtvuju svoj život „za stvar saveznika“ i ubiju dva najvernija pomagača Nemaca na Balkanu, grčkog i bugarskog kralja Konstantina i Ferdinanda.

Nepoželjni svedok

Snabdeo je oružjem Mehmedbašića i njegovog pomagača, kojima je zapao ovaj prvi, i otpremio ih u Atinu. Mehmedbašić je svoju žrtvu čekao u pozorištu, ali je Konstantin u poslednjem momentu zbog nazeba ostao kod kuće. Pošto ih je otkrila srpska policija, neprijateljski raspoložena prema Apisovoj obaveštajnoj službi, morali su da se sklone. Mehmedbašić se prijavio u bolnicu zbog navodne bolesti, a njegov pomoćnik je ubijen. Ni danas se ne zna da li je njegovo ubistvo naredio Apis jer nije izvršio zadatak ili je srpska policija uklonila nepoželjnog svedoka.

Na Solunskom procesu 1917. godine, kada je Apis zbog učešća u navodnoj zaveri za ubistvo srpskog prestolonaslednika Aleksandra Karađorđevića osuđen na smrt, Mehmedbašić je osuđen na 15 godina zatvora. Amnestiran je 1919. i vratio se u Sarajevo.

U tom gradu su ga 1943. ubile ustaše.

Muhamed MehmedbašićMuhamed Mehmedbašić

Mustafa Golubić

4. Odličan đak postao je jedan od glavnih Apisovih ljudi, pa otišao u Rusiju i postao Staljinov čovek. U Beograd se vratio u vreme Drugog svetskog rata

U prvoj polovini dvadesetog veka nije bilo važnijeg istorijskog događaja na Balkanu u kojem Mustafa Golubić nije učestvovao

Atentat na kralja

Rođen je 1891. godine, u porodici ni siromašnoj ni bogatoj. Kao darovito dete i kao najboljeg đaka osnovne škole u Stocu, opština ga je poslala u gimnaziju u Sarajevu. Školovanje prekida zbog Prvog balkanskog rata, iz kojeg je izašao je s činom narednika srpske vojske i Ordenom Obilića za pokazanu hrabrost.
Nakon mature 1913. sa stipendijom vlade u Beogradu otišao je na studije prava u Lozanu i Ženevu, a onda u Pariz, gde je stupio u Crnu ruku, kojom je rukovodio Dragutin Dimitrijević Apis.

Apis ga je 1914. postavio za pisara u Užičkoj armiji, a 1915. šalje ga u Rusiju da prikuplja dobrovoljce za srpsku vojsku. Vraća se s hiljadu novih ratnika u trenutku kada se srpska armija već uveliko povlači preko Albanije. Na suđenju Apisu 1917. Golubić je osuđen na godinu dana, ali je pobegao u Francusku.

U Beograd se vratio 1918, a srpske vlasti ga hapse 1921. zbog sumnje da je spremao atentat na kralja Aleksandra. Detalji o ovom atentatu nisu poznati, ali se zna da se Golubić jednom prilikom na Terazijama, dok je prolazio kraljev automobil, pred svedocima zakleo da će osvetiti Apisa. Otišao je u Pariz, pa u Beč, gde su ga četiri puta hapsili na zahtev Beograda.

Odao ga Tito

Ne zna se kad je počeo da radi za sovjetsku obaveštajnu službu, ali je vrlo brzo stekao takav ugled da je i kod Staljina u Kremlj ulazio bez propusnice.
Izvršiće nekoliko spektakularnih poduhvata, a svakako je najveći među njima ubistvo Lava Trockog.

Trocki je bio drugi čovek Oktobarske revolucije, a posle sukoba sa Staljinom potucao se po Evropi dok se 1937. nije sakrio u Meksiku. Zna se da je Golubić otkrio njegovo sklonište, a posle je bilo lako – drugi ruski agent ubio je Trockog udarcima pijukom u glavu.

Na početku Drugog svetskog rata Golubić je došao u Beograd. Sa Matom Vidakovićem, diverzantom školovanim u Moskvi, 5. juna digao je u vazduh tvrđavu u Smederevu. U strahovitoj eksploziji, koja je gotovo uništila grad, poginulo je 2.500 ljudi.
Izgleda da ga je Tito, plašeći se njegovih veza sa Staljinom, odao Nemcima. Oni su ga uhapsili i posle mučenja, izlomljenog, u šatorskom krilu izneli u park ispred današnjeg Predsedništva i streljali. Bio je 26. jun 1941.

Kad su 1944. Rusi i partizani oslobodili Beograd, obaveštajci III Ukrajinskog fronta pronašli su i preneli posmrtne ostatke Mustafe Golubića u Moskvu. Tamo je sahranjen uz sve vojne počasti kao general-lajtnant ruske obaveštajne službe NKVD. U prvoj polovini dvadesetog veka nije bilo važnijeg istorijskog događaja na Balkanu u kojem Mustafa Golubić nije učestvovao

Kobni
POVERENIK

Mustafa Golubić je vrlo brzo stekao takav ugled da je i kod Staljina u Kremlj ulazio bez propusnice. Izvršio je nekoliko spektakularnih poduhvata, a svakako je najveći među njima ubistvo Lava Trockog.

Jugosloveni bili značajni u sovjetskoj tajnoj službi...Mihajlo SotirovićJugosloveni bili značajni u sovjetskoj tajnoj službi…Mihajlo Sotirović

Mihajlo Sotirović

5. Ovaj Vranjanac, ađutant Draže Mihailovića, čak tri puta je uspevao da pobegne iz ropstva – jednom iz nemačkog, a dvaput iz sovjetskog

Mihajlo Sotirović rođen je 1913. u Vranju. Završio je Vojnu akademiju, a kad je u aprilu 1941. Jugoslavija kapitulirala, odlazi kod Draže Mihailovića na Ravnu goru. Draža ga postavlja za svog ađutanta.

U zarobljeništvu

Nemci su ga zarobili 1942. godine i zajedno sa ostalim oficirima Kraljevine Jugoslavije sproveli u logor Rava-Ruska, na teritoriji koja se tada nalazila u Poljskoj, a danas je u Ukrajini.

U januaru 1944, simulirajući napad slepog creva, izdejstvovao je da ga pošalju na pregled i tokom transporta oteo se na stanici Strij i uspeo da pobegne i pridruži se poljskom pokretu otpora pod nazivom Armija Krajova. Lako je prošao proveru identiteta jer je njegov brat bio ministar u izbegličkoj vladi Kraljevine Jugoslavije u Londonu i odmah je raspoređen u jedinicu kod Lavova.

Lav TrockiLav Trocki

Kao zamenik komandanta 14. regimente učestvuje u operaciji „Bura“, zajedničkoj akciji poljskog pokreta otpora i Crvene armije. Cilj ofanzive bio je da se od Nemaca oslobodi Lavov i, posle samo nedelju dana borbe, nacisti su se povukli. Sotiroviću je zbog hrabrosti u tim borbama uručeno najviše poljsko odlikovanje – Militari virtue.

Spremajući se za preuzimanje Poljske posle rata, Sovjeti su naložili da se rasformira Armija Krajova, a kad je Mihajlo Sotirović odbio da razoružao svoje ljude, uhapsila ga je ruska tajna služba NKVD. Izdržao je mučenje i nije pristao da špijunira za njih, pa je osuđen na 10 godina teške robije, iako mu je nogu zahvatila gangrena zbog rane zadobijene kod Lavova. U očaju, poziva se na brata ministra i njegove veze s Čerčilom, pa ga Sovjeti vraćaju u Lavov.

Josif Visarionovič StaljinJosif Visarionovič Staljin

Sovjeti ga mučili

U Lavovu je Sotirović opet saslušavan i mučen. Pobegao je 15. septembra 1944. tako što je iskoristio neopreznost islednika, skočio na njega i ubio ga golim rukama. Presvukao se u uniformu ubijenog i izašao iz zgrade. Opet je bio u redovima Armije Krajove, koja je sada, osim s Nemcima, ratovala i s Crvenom armijom.

Sotirovića su Rusi drugi put zarobili u maju 1945. U pokušaju bega skokom s drugog sprata, polomio je obe noge. Ali sovjetska policija nije znala ko im je u rukama. Sotirović je imao dokumenta francuskog oficira Žaka Romana, koji se vraća kući iz zarobljeništva u Odesi. Prebacili su ga u bolnicu, odakle su ga dva pripadnika Armije Krajove, maskirana u policajce, izvela na slobodu. Kraj rata dočekao je u Francuskoj kao Žak Roman. Preminuo je 1987. godine na hodočašću na Svetoj gori, gde je odlazio svake godine.

Duško Popov

6. Ovog Srbina iz Titela Britanci smatraju jednim od svojih najvećih tajnih agenata, a inspirisao je i pisca Jana Fleminga za kreiranje lika Džejmsa Bonda

Duško Popov je rođen u Titelu 1912. godine, odrastao je u Dubrovniku, a školovao se u Engleskoj, Francuskoj i Nemačkoj.

Trostruki agent

Postao je britanski agent u Londonu 1940. Britanci su ga vratili u Beograd, gde je, uz njihovu saglasnost, pristao da ga jedan prijatelj Nemac vrbuje za rad u nemačkoj vojnoj obaveštajnoj službi Abver.
Popov za Nemce organizuje izmišljenu mrežu špijuna i sve do Hitlerovog napada na Francusku nemačkom Generalštabu prosleđuje lažne podatke koje su za njih Britanci lukavo smišljali.

Posle sloma Jugoslavije Popov se 1941. prijavljuje jugoslovenskoj izbegličkoj vladi u Londonu i radi kao njen službenik za specijalne zadatke. Tako je postao trostruki agent: šifrovano ime za Abver mu je bilo „Ivan“, za britansku tajnu službu „Tricikl“, a za jugoslovensku vladu u izbeglištvu „Duško“. Bio je komunikativan, šarmantan i obrazovan. Govorio je nemački, francuski, engleski i srpski.

Kao „Tricikl“, preko Londona je prvi obavestio Amerikance da će Japanci napasti njihovu vojnu ratnu luku Perl Harbor, ali je FBI 1941. godine tu informaciju zanemario.

Kao „Ivan“ je tokom Drugog svetskog rata znatno doprineo uspehu brojnih akcija čiji je cilj bio da obmanu Nemce. Svakako je najvažnija bila ona vezana za invaziju u Normandiji. Preko Abvera je plasirao Nemcima „pouzdanu vest“ da će se saveznici, da bi oslobodili Evropu, iskrcati u Pa de Kaleu, a da je iskrcavanje u Normandiji samo američki i engleski mamac.

Zadržao Nemce

Jedan nemački pukovnik posle rata javno je priznao „da je Duško lično zaslužan za zadržavanje sedam nemačkih divizija u Pa de Kaleu, tri nedelje nakon iskrcavanja u Normandiji“. Bitka za Normandiju je odlučila Drugi svetski rat. Popov i Britanci su prevarom sačuvali veliki broj ljudskih života.

Odlikovan je Ordenom Britanske imperije, jednim od najvećih odlikovanja u Engleskoj, ali i nemačkim Gvozdenim krstom! Preminuo je 1981. na Azurnoj obali u Francuskoj.
Duško Popov je legenda Drugog svetskog rata i svetske špijunaže. Britanci tvrde da je on jedan od deset najvećih britanskih špijuna.

Poslužio je engleskom piscu Janu Flemingu kao osnova za kreiranje lika Džejmsa Bonda. Fleming je i sam bio britanski agent i izvesno vreme zadatak mu je bio da „vodi“ Duška Popova, to jest da prati i proverava njegov rad. Tada se upoznao s njegovim sposobnostima i saznao za poduhvate na terenu.

Prvo partizan, pa onda agent države, a na kraju direktor... Ratko DraževićPrvo partizan, pa onda agent države, a na kraju direktor… Ratko Dražević

Ratko Dražević

7. Poznati udbaš je za sebe često govorio da je državni ubica, špijun i švaler i da je „ubio 2.000 ljudi i bio sa 2.000 žena“

Neposredno po završetku Drugog svetskog rata Tito je osnovao Misiju za hvatanje ratnih zločinaca i izdajnika. Zadatak njenih članova bio je da pronađu što više od 2.000 ratnih begunaca sa spiska tajne policije Ozne, kasnije nazvane Udba, da ih privedu u Beograd ili likvidiraju na terenu. Partizanski komesar Ratko Dražević, rođen 1918. godine, bio je jedan od istaknutih funkcionera Misije.

Naredba

– Mrzeo sam to, ali Krcun Penezić mi je prosto naredio: „Moraš da pređeš. J.bi se, naučićeš vremenom kako se to radi!“ – zapisao je Dražević sećanje na početak svoje udbaške karijere, tokom koje je likvidirao veliki broj četnika i tragao za ustaškim glavešinama Antem Pavelićem i Andrijom Artukovićem.

Kad je sredinom šezdesetih SFRJ počela da se otvara prema Zapadu, Tito je u svet poslao agente Udbe da se bave uvozno-izvoznim poslovima. Ratko Dražević osnovao je predstavništvo firme „Geneks“ u Njujorku, nastavio da se bavi špijunažom, ali i švercom nakita, engleskih štofova, cigareta… Sve, naravno, u korist države.

Godine 1962. godine Ratko Dražević, kao čovek koji je govorio razne jezike i dobro se snalazio u belom svetu, postavljen je za direktora „Avala filma“. Tadašnja državna vlast je shvatila da je filmska industrija vrlo unosan posao, a njegov zadatak bio je da dovede holivudske, italijanske i ostale zapadne koprodukcije i da donese američke dolare.

Pošlo mu je to za rukom, zahvaljujući vezama, kao i spuštanju cene filmskih projekata, da dovede na snimanje u Beograd najpoznatije zvezde svetskog filma. Za nekoliko godina snimljeno je četrdeset filmova, u kojima su učestvovali Dejvid Lin, Orson Vels, Entoni Kvin, Klint Istvud, Bert Lankaster, Frensis Ford Kopola, Džejms Mejson i drugi. On sam izašao je na glas kao osvajač domaćih i svetskih diva. Kasnije se hvalio da je „ubio 2.000 ljudi i bio sa 2.000 žena“. Predstavljao se javno kao državni ubica, špijun i švaler.

Proglašen izdajnikom

Dražević je doneo Jugoslaviji nagradu iz Kana za film „Skupljači perja“, a on je započeo sedmogodišnju vezu s glavnom glumicom Oliverom Vučo, docnije Katarina.

Obezbeđivao joj je glavne uloge, nekad i prevarama, kao u slučaju nemačko-jugoslovenskog filma o španskom slikaru Goji. Reditelju je rekao da Tito želi da Olivera igra glavnu žensku ulogu, i tako je i bilo. A kad je na premijeri Titu reditelj rekao nešto o toj temi, ovaj je odgovorio da pojma nema o čemu govori.

Sama Olivera je govorila o Ratku Draževiću kao o „srpskom Džejmsu Bondu“.

Docnije je otišao iz Jugoslavije u Italiju, gde je bio generalni direktor filmske kuće „Prodi“. Zbog toga su ga komunističke vlasti proglasile za izdajnika.

Umro je kao penzioner 1992. godine.

Oštar... Slobodan Penezić KrcunOštar… Slobodan Penezić Krcun

Krcun:
NAUČIĆEŠ TI TO

– Mrzeo sam to, ali Krcun Penezić mi je prosto naredio: „Moraš da pređeš. J.bi se, naučićeš vremenom kako se to radi! – zapisao je Dražević sećanje na početak svoje udbaške karijere, tokom koje je likvidirao veliki broj četnika i tragao za ustaškim glavešinama

Orden za
LAŽNE VESTI

Po naredbi šefova iz Britanije, Duško Popov je u Beogradu 1940. za Nemce organizovao izmišljenu mrežu špijuna, a zvaničnom Berlinu je 1944. poslao „pouzdanu vest“ da će se saveznici iskrcati u Pa de Kaleu, a da je iskrcavanje u Normandiji samo mamac. Zbog toga je dobio nemački Gvozdeni krst

(kurir)

1 komentar na "Da li ste znali: Ovo je 7 najvećih srpskih špijuna u 20. veku!"

  1. ME ИНТЕРЕСИРА КОЛКУ ОД ОВИЕ И НАШТЕТИЛЕ НА МАКЕДОНИЈА И МАКЕДОНСКИОТ НАРОД?

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena.