ČKALJINO UPOZORENJE DAVNE 2000. GODINE: Glasovi se kupuju uljem i šećerom!

izbori

Foto: Youtube

Miodrag Petrović Čkalja bio je nekada, slobodno se može reći, najvoljenije TV lice. Glumac i komičar vrsnog talenta. Nažalost, u poslednjim godinama života, zaboravljen od strane države. Nije često davao intervjue, ali mnoge stvari koje je u njima govorio, i danas bi mogle biti aktuelne.

U čast jednog od najvećih srpskih glumaca i komičara podsećamo vas na jedan Čkaljin intervju iz 2000. godine.

[adsenseyu5]

Zašto Vas dugo nema u javnosti? Kruže priče da ste ljuti?

Ljudi svašta pričaju, ali nikada ono što treba. Gotovo tri i po godine proveo sam u bolnici, slomio sam kuk. Pao sam usred sobe. Ležao sam u Urgentnom centru i dugo čekao na protezu. Konačno je stigla, stavili su je i godinu dana sam pokušavao da bez štaka stanem na noge, ali nisam uspevao. Ispostavilo se da su mi ugradili pogrešnu protezu. Onda sam se setio svog drugara iz mladosti profesora Branka Radulovića, genija za hirurgiju. On me je ponovo postavio na noge.

Družite li se sa nekim?

Uglavnom sa komšilukom i ljudima sa kojima sam nekad studirao na Veterinarskom fakultetu, gde, zbog nemaštine, nisam diplomirao. Nekada, kada sam došao iz Kruševca, družio sam se sa puno školskih drugova koji su otuda došli u Beograd. Uglavnom su to bili ljudi iz policije ili na rukovodećim funkcijama u preduzećima. Otkad su saznali da nisam na strani vlasti, zaboravili su moj broj telefona.

A sa glumcima?

Nemam s kim. Sve je to pomrlo. Moj kum Guta Dobričanin je umro, cela plejada onih iz nekog mog sveta. Eto, poslednji iz tog kruga bio je Nikola Milić.Prepoznaju ga i mladi

Negde na pola razgovora u restoran ulaze tri mladića. Videvši Čkalju, zaustavljaju se. Jedan od njih mu prilazi i, uz širok osmeh i izvinjenje, kaže: “Molim Vas, dozvolite samo da Vas pozdravim, legendo naša. Hoćete li nešto da popijete?”

Ne, hvala, već pijemo limunadu i uhvatilo nas je. Druga bi nas načisto sredila – zahvaljuje sagovornik NT u svom starom, dobro poznatom stilu.

[adsenseyu1]

Nema Vas na najgledanijim televizijama?

Kojim televizijama? Televizije nema. To je skup ljudi koje ja nikad u životu nisam video. Ne znam odakle su dovedeni, šta tu traže. I ja neću da radim za srpsku televiziju, televiziju vlasti. A drugih nema. Zbog toga i nisam u najgledanijim televizijskim emisijama, jer nemam izbor. A humorističkih serija odavno nema. Čuo sam da emituju neke meksikanske, verovatno su za neke to prave stvari.

Da li dobijate novac od repriza?

Znate, imam ogromnu hrpu koverata sa dopisima kojima me uredno iz RTS obaveštavaju: ide repriza serije te i te. Imali ste toliko i toliko epizoda u trajanju od toliko i toliko minuta. Vaš reprizni minut košta toliko i toliko. Treba da primite 50.000 dinara.

I da li ste dobili honorar?

Ni dinara nikada nisam dobio. Samo uredno pišu obaveštenja. Čisto iživljavanje. Ja sam za njih otpisan, čovek koji ne postoji. A koverte skupljam da neko jednog dana vidi kako je RTS ažurna.

Nema Vas ni u pozorištu?

Kom pozorištu? U ovoj tamnici nema pozorišta. Ako neko u ovoj zemlji misli da pozorište postoji, taj se ljuto vara. To što se danas naziva Narodnim pozorištem, Ateljeom 212, Beogradskim dramskim, to su sve koještarije. Tamo je beda i jad. Gola improvizacija u stilu – daj da preživimo. Uzimaju neku crkavicu kao prosjaci. A ćute, niko nema smelosti da se glasno usprotivi.

[adsenseyu1]

Zašto ste ogorčeni?

Imam 76 godina i ništa mi ne treba. Živeo sam i živim skromno. Ali, znači mi da naša deca žive normalno. Eto, moj sin nema posla godinama. Unuka Jovana ima 28 godina i pre četiri godine završila je pozorišnu akademiju. Izrazit je talenat, druga Ljubinka Bobić. Međutim, ne može da se zaposli. Prekjuče su joj otvoreno rekli u jednom pozorištu, nije bitno kom, da neće da je prime iz političkih razloga. A ona je treća generacija glumaca u jednoj kući. Svuda u svetu takvi ljudi imaju ogroman publicitet. A kod nas tri generacije, i nijedna ne radi. Ja ne radim svoj posao, moj sin takođe, unuka Jovana, a ni druga unuka Milena, koja je završila muzičku akademiju i specijalizirala muzikologiju. Skupili smo pare da polaze neke dodatne ispite na muzičkoj akademiji u Londonu. Tamo su bili oduševljeni njome i nedavno su je obavestili da joj besplatno plaćaju koledž, ali da se sama pobrine za stan i hranu. Ništa od toga neće biti. Snaja jedina radi, anesteziolog je u KBC Srbije, i njih četvoro žive od njene plate. A ja sa 2.300 dinara penzije ne mogu da pomognem. Dok platim sve dažbine državi, jer sam tako naučen, ne ostaje gotovo ništa. Tužno je reći, nove cipele nisam kupio dvadesetak godina, ali to nije važno. Važno je da mojim unukama nemam da dam za koka-kolu kad izađu u kafić.

Zašto niste novac za stipendiju tražili od Ministarstva?

Kog Ministarstva? Vi sve vidite što ja ne vidim. Gde je to Ministarstvo kulture? I šta je to danas kultura? Bio sam 50 godina glumac i dobro znam šta je kultura. Sada je sve to nestalo. I da im se obratim, mislite li da će dati neku stipendiju mojoj unuci? Ja ne sedim na dve stolice. Uvek na jednoj, tako sam i sina vaspitao. Ima dosta mojih mladih kolega koji sede na dve stolice, ili onih koji stalno ćute. Kao, čekaju nešto. Znate šta me boli – ako pobedi opozicija, što se svim srcem nadam, te moje kolege će brže-bolje reći: “Jesi li video, pobedili smo”.

Jeste li do sada izlazili na izbore?

Ne, ali ću 24. septembra izaći sigurno. I ja i supruga i sin i snaja i obe unuke. Onako porodično, kao što se nekada išlo u crkvu na Vrbicu.

Očekujete li pobedu opozicije?

Mora da pobedi. Nema nam drugog izlaza. Moramo se sami osloboditi. Pitanje je samo kako? Mi, narod, imamo samo ljubav prema domovini, prema svojoj deci, prema kući, korenima i želimo da dostojanstveno živimo. Ukoliko ovi sadašnji pobede, svi mladi koji su ostali otići će iz zemlje. Nije važno kako, ali će otići. Ovo će biti zemlja staraca.

Narod strahovito teško živi. Poznajem jednog gospodina koji je studirao elektrotehniku i kojeg su zbog politike izbacili sa posla. Sada na buvljaku prodaje neke šrafove, koještariju i, kako kaže, puna kapa mu je kada zaradi mesečno 20 maraka. To je strašno. Navikao sam da živim u slobodnoj zemlji, da mi sve bude jasno, da se ničega ne plašim. Da putujem slobodno i svuda. Da dođem na granicu, izvadim pasoš, pokažem i da mi carinik otpozdravi. E, to želim da se dogodi.

[adsenseyu1]

Hoćete li, ukoliko pobedi opozicija, ponovo biti u javnosti?

Nema potrebe, šta ću ja. Važno mi je da moja i sva druga deca rade. Da ne odu u inostranstvo, da se ne rasture porodice. Ljudi jedva čekaju da se vrate iz inostranstva, naravno, ukoliko dođe do promene vlasti. Da se pokrenu sada prazne fabrike. Prekjuče mi je na ulici prišao neki mladi par od tridesetak godina, kada sam izlazio iz barake gde kupujem kiselo mleko: “Izvinite, gospodine Petroviću, da li bismo mogli ove dve čokolade da pošaljemo vašim unukama? Znate, mi radimo u Sen Galenu u Švajcarskoj i došli smo da posetimo rođaku u bolnici. Odmah se vraćamo nazad”, objašnjavaju oni. Pitam ih: Hoćete li skoro da se vratite? “Pa gde da se vratimo, gospodine Petroviću. Skupljamo novac da napravimo kuću našoj deci. Ako bismo sada došli ubili bi nas mafijaši zbog ono malo crkavice što smo, odričući se, uštedeli. Ali, čim se ovde vlast promeni, došli bismo posle mesec dana”, reče čovek i prekrsti se preda mnom.

Idete li po promocijama opozicije?

Ne, jer mi ne dozvoljava zdravstveno stanje. Žao mi je što ne mogu da se uključim u kampanju DOS. Najviše bih voleo da idem na Kosovo. Voleo bih da sam mogao da budem sa Koštunicom u Kosovskoj Mitrovici. Da vidim da li bi ijedan čovek bacio kamen na mene, iako su tamo u publici bili preobučeni policajci. Baš bih voleo da vidim toga koji bi bacio kamen na čoveka koji je 50 godina pružao ljudima radost u životu. Međutim, doprinosim drugačije: pišem, dajem izjave za nezavisne radio stanice širom Srbije, za banjalučku i sarajevsku televiziju. Moji govori penzionerima štampani su u stotine hiljada primeraka. Sve to radim za slobodu. Da moja deca i deca ove zemlje mogu da žive. Da se onih 300.000 mladih koji su pobegli preko granice vrate svojim roditeljima i da rade ono za šta su školovani, a ne da tamo u tuđini peru sudove i klozete. Zbog toga sam u javnosti.

Iznenadili ste svojom pojavom na Konvenciji DOS u Sava centru?

Osećao sam da mi je tamo mesto, i meni i mojoj porodici. Kada se završio oficijelni deo, svi opozicioni lideri sišli su sa pozornice da se pozdrave sa mnom. Zahvalili su mi se na dolasku.

Šta je za Vas najveća nagrada?

Najdraže mi je kada me ljudi na ulici pozdrave uz širok osmeh na licu. Sa svakim zastanem i popričam. Znate, bilo mi je jako teško kada su došle izbeglice iz Srpske Krajine. To su bili ubijeni ljudi. Ali, kada god su na ulici prolazili pored mene, onako očajni, uvek su zastali, pa se brzo vratili. Rascepe usta k’o “čarapin početak”: “Čkalja, to ste Vi?” Pa ja sam, odgovaram. “Gospode Bože, nikada u životu nismo sanjali da ćemo Vas da vidimo. Sad nam nije žao što smo izgubili kuću.” E, pa ne možete da imate kuću i da vidite Čkalju, pokušavao sam da ih oraspoložim. Taj osmeh je nešto najlepše. Prilaze mi i ovi mladi, pa uzimaju autogram, jer, kako kažu, neće im roditelji verovati da su me upoznali. To je za mene najveće priznanje.

Želite li nešto da poručite čitaocima?

Gledali su me, zabavljao sam ih, bili su srećni. Neka mi sada vrate radost tako što će na izborima zaokruziti DOS-Koštunica. Eto meni najveće “hvala” za svih onih 50 godina koje sam njima poklonio. To je jedini spas koji nam preostaje. Ako sada ne odu, nikada neće. Nestaće nam deca, nestaće ova jadna zemlja.

Da li ste ikada bili kandidovani za neku funkciju?

Davne 1968. godine pet institucija kulture predložilo me je za poslaničkog kandidata u Društveno-političko veće Skupštine Jugoslavije. Kada sam otišao na prvi sastanak u SO Vračar, ostali kandidati, sve sami prvoborci, podozrivo su me gledali, ali niko nije smeo ništa da kaže, jer nisu znali da li sam član Saveza komunista. A ja to nisam bio ni jedan jedini dan. Ipak, smetalo im je što me predlažu za veće gde se donose političke odluke i predložili su mi da zamenim kandidaturu za Kulturno-prosvetno veće. Odgovorio sam da moram da pitam one koji su me predložili. Konsultovao sam, kako se to tada nazivalo, izbornu bazu i oni su bili izričiti da ostanem pri prvobitnoj kandidaturi. Sećam se, protivkandidat mi je bio Branko Šoškić, profesor i predratni komunista. Izborna jedinica nam je bila na Čukarici. Organizovali su zbor birača, koji je trebalo da bude kao neki filter pre utvrđivanja konačnih kandidata na listu tog veća. Svi ljudi koji su došli bili su za mene. Vlast se presekla: kako to da predratnog komunistu pobedi Miodrag Petrović Čkalja, komičar, čovek iz naroda. I našli su rešenje. Izmislili su da je 75 odsto prisutnih na tom kandidacionom zboru imalo manje od 18 godina i poništili odluku. Ali, i to što se onda događalo ipak je daleko od ovog što se dešava danas.

U kom smislu?

Nekada je postojala bar lažna politička sloboda. Sad ni toga nema.

Da li biste danas prihvatili kandidaturu?

Nikako. Ja, inače, mrzim politiku. Kada sam pošao iz Kruševca u svet, u Beograd, otac mi je rekao: “Sine, nemam ništa da ti dam osim jednog saveta: možeš svačim da se baviš, budi pijanac, budi švaler, budi šta god hoćeš, ali nemoj da se baviš politikom. To je najveća ***** koja će te prodati onda kada misliš da te najviše voli.”

Moj otac je zbog te politike strahovito stradao. Bio je siromah, sluga. Pre rata je u vreme izbora išao po okolnim selima i za svog gazdu agitovao. Gazda mu je davao pola petstodinarke, i kada bi neko od seljaka mom ocu obećao da će glasati za tog gazdu, otac je dobijao od njega i drugu polovinu petstodinarke kao nagradu, a onda sve to zalepio i dobio celu novčanicu. U to vreme za 500 dinara mogle su da se kupe dve krave. A sada se glasovi kupuju uljem i šećerom.

(Skandalozno.rs, Izvor: Kurir.rs)

[adsenseyu2]

Budite prvi sa komentarom na članku "ČKALJINO UPOZORENJE DAVNE 2000. GODINE: Glasovi se kupuju uljem i šećerom!"

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena.