Da li je Milošević nastavio Titov san o pravljenju atomske bombe? – VIDEO



Projekat

Atomska bomba prvi put je povezana sa ovim prostorima u tvrdnjama da je prvi nacrt za izgradnju ovog razornog oružja napravio Nikola Tesla.

Josip Broz Tito, nakon Drugog svetskog rata, pokrenuo je iskopavanje rude uranijuma i njegovo obogaćivanje u Vinči, gde je napravljen i prvi nuklearni reaktor u ovom delu Evrope. Da želi da napravi atomsku bombu, govorilo se i za Slobodana Miloševića, da bi Boris Tadić “sklonio nuklearni otpad iz Vinče u sigurna skladišta u Rusiji”.

Vlada FNRJ je pred kraj 1947. godine donela odluku da se u Srbiji gradi nuklearni institut, da bi narodima i narodnostima tek 10. januara 1948. bilo saopšteno konačno rešenje. Naime, toga dana doneta je uredba o zvaničnom osnivanju instituta.

Osetljivo pitanje izgradnje instituta Tito je poverio Aleksandru Rankoviću, dok je za glavnog naučnika instituta odabran Pavle Savić, profesor fizičke hemije na Beogradskom univerzitetu.

Foto: Tanjug/Srđan Ilić

Profesor Savić je uoči Drugog svetskog rata radio u pariskom Institutu za radijum zajedno sa Irenom Žolio-Kiri. Taj tandem je bio na pragu da otkrije nuklearnu fisiju. Kao učesnik u Drugom svetskom ratu i pripadnik Narodnooslobodilačke vojske Pavle Savić je još u uniformi poslat u Moskvu kao član naše vojne misije. Da bi ostvario svoj naum, Tito je 1946. godine otišao u Moskvu, gde se sreo sa profesorom Savićem, koji se ubrzo posle toga vratio u zemlju i plan stvaranja nuklearnog instituta je mogao da krene u realizaciju. Krajnji cilj osnivanja instituta bio je vrlo jednostavan – Tito je želeo da ima atomsku bombu.

Problem uranijuma rešen je otvaranjem rudnika u Mezdreji i Grabovici, u opštini Knjaževac, kao i rudnika Zirovski vrh u opštini Škofja Loka u Sloveniji.

Tito je lično izabrao Vinču za izgradnju instituta. Na prostoru od oko 60 hektara, ubrzo je nastalo veliko gradilište. Livade, voćnjaci, vinogradi su eksproprijisani i počela je velika akcija da se podignu laboratorije, radionice, upravne i stambene zgrade. Rađao se u tek oslobođenoj zemlji prvi pravi naučni grad koji je poneo istoimeno ime – “Vinča”. Tako je u Jugoslaviji počela nuklearna era.

Foto: titoville.com

Moramo imati atomsku bombu

– Moramo imati atomsku bombu. Moramo je napraviti makar nas godinama stajala polovine svih prihoda – su reči kojima je Edvard Kardelj objašnjavao prohteve prvog jugoslovenskog nuklearnog programa pokrenutog krajem 1948. Bio je to neverovatno velik poduhvat za mladu jugoslovensku državu, pogotovo u vreme kada Staljin još nije imao svoju bombu (napraviće je 1949.). Glavni motiv za nuklearno oružje bio je sukob Tito-Staljin i izbacivanje Jugoslavije iz zajednice komunističkih zemalja.

Institut za istraživanje strukture materije (kasnije preimenovan u Institut nuklearnih nauka Boris Kidrič) osnovan je u Vinči kod Beograda 1948; Institut Jožef Štefan pod vođstvom Antona Peterlina osnovan je u Ljubljani 1949.; Institut Ruđer Bošković po vodstvom Ivana Supeka osnovan je iduće godine u Zagrebu. Prema službenom izveštaju “Nuklearna energija u Jugoslaviji” između 1948. i 1953. utrošeno je 1,75 milijardi tadašnjih dinara (oko 282 miliona američkih dolara), a procenjuje se da je dodatna milijarda dinara potrošena na istraživanje i eksploatisanje rude uranijuma u istom razdoblju.

Odgovornost za nadzor jugoslavenskog nuklearnog programa dodeljena je početkom 1955. Saveznoj komisiji za nuklearnu energiju čiji je predsednik bio Aleksandar Ranković, šef tajne policije i potpredsednik Saveznog izvršnog vieća. Zanimljivo je uočiti paralele sa sovjetskim programom gdje je Lavrentij Berija, šef sovjetske tajne policije takođe nadzirao razvoj atomske bombe.

Foto: titoville.com

I posle Tita – bomba

Novi zamah razvitku bombe započet je tek za mandata sekretara na narodnu obranu Branka Mamule (1982-1988), dakle nakon Titove smrti. Civilno pokriće za program nuklearnog naoružavanja bila je gradnja elektrane Krško.

Stvarnost je ipak bila nešto drugačija od maštanja političkih državnika. Program za razvoj bombe nije primio veća ulaganja iako je odabran njen tip (implozijska bomba na bazi plutonijuma). Štaviše, zamah razvitku bombe započet je tek za mandata sekretara na narodnu obranu Branka Mamule (1982-1988), dakle nakon Titove smrti. Tada su zadržana dva paralelna programa, vojni Program A i civilni Program B, koji je sadržao11 projekata za miroljubive svrhe.

Svi projekti Programa B bili su dobro prilagođeni potrebama Programa A kojeg je trebao snabdeti materijalom. Glavna operativna odgovornost za nadgledanje oba programa poverena je nuklearnom odeljenju Vojnotehničkog instituta u Beogradu, na čijem je čelu bio pukovnik Martin Sajnkar. Većina poslova je bila i koncentrirana na području Beograda u okviru tri instituta – Vinče, Instituta za fiziku i Vojnotehničkog instituta.

Foto: Tanjug/Srđan Ilić

Većinu poslova su objavljali timovi specijalista sa sva tri instituta, iako su zagrebački institut Ruđer Bošković i ljubljanski Jožef Stefan takođe bili povezani. Tako je u Zagrebu cilj bio razviti neutronsku komponentu bombe. Tek dva od desetak tamošnjih fizičara je znalo pravu svrhu svoga posla. Zato je izgrađena i nova zgrada kako bi se prikrile tajne delatnosti.

Do izgradnje prototipa nikad nije došlo jer je sredinom 1987. Program A obustavljen. Program B je okončan 1990. donošenjem novog saveznog zakona o zabrani gradnje novih nuklearnih elektrana. Glavno dostignuće nuklearnih aspiracija bio je etnički šarolik visokostručni kadar i pedesetak kilograma svežeg uranskog goriva upotrebljivog za bombu, kao i deset kilograma niskoozračenog visokobogaćenog uranijuma. Taj materijal je stavljen pod nadzor Međunarodne agencije za nuklearnu energiju, koja je u nekoliko navrata devedesetih pojačavala kontrolu zbog političke situacije u Srbiji.

Atomska bomba Slobodana Miloševića

Režim Slobodana Miloševića pokušavao je da napravi atomsku bombu od nuklearnog materijala iz Sovjetskog Saveza koji je na početku mandata Mihaila Gorbačova nestao na mađarsko-jugoslovenskoj granici. Radilo se o nekoliko bojevih glava s nuklearnim punjenjem koje su stigle do jugoslovensko-mađarske granice, a tu im se gubi svaki trag.

Foto: Profimedia/AFP

– U vreme raspada Jugoslavije i Sovjetskog Saveza, nije bio problem doći do nuklearnog materijala. Atomska bomba trebalo je da se napravi u beogradskom Institutu “Vinča”, a za realizaciju celog projekta bila je zadužena grupa naučnika koji su posle umrli pod sumnjivim okolnostima. Zbog sankcija na uvoz oružja i opreme u bivšu Jugoslaviju, ali i pritiska svetskih sila, projekt izrade atomske bombe nije realizovan – tvrdi Amirom Pleho, nekadašnji član Komisije Saveznog izvršnog veća Jugoslavije, koja se bavila nadzorom i distribucijom bojnih otrova i naoružanja.

Kako je Srbija “izvezla” nuklearno gorivo

Srpsko rukovodstvo, nakon promene vlasti u oktobru 2000. je 15 meseci pregovaralo sa multinacionalnim pregovaračkim timom o uklanjanju goriva. Inicijator pregovora bile se SAD. U avgustu 2002. godine, 48 kilograma 80% U-235 prevezeno je iz Beograda u ruski institut u Dmitrovgrad.

Od jula 2002. u suradnji sa Međunardnom agencijom za nuklearnu energiju Srbija provodi VIND program kako bi uklonila iskorišćeno gorivo, osigurala nuklearni otpad i rastavila istraživački reaktor. Troškove uklanjanja finansirali su američka administracija, Evropska unija i međunarodne nevladine organizacije.

Foto: vin.bg.ac.rs

Oko dve i po tone radioaktivnog materijala iz Vinče, uključujući i 13 kilograma visokoobogaćenog uranijuma pogodnog za pravljenje nuklearnih bombi, za koje je postojala bojazan da bi moglo da padne u ruke terorista, posle više od mesec dana i 11.300 pređenih kilometara stiglo je do svog konačnog odredišta u Rusiji. Bila je to supertajna operacija, najveća te vrste ikad, sprovedena u saradnji sa Međunarodnom agencijom za atomsku energiju.

Kako je tada preneo “BBC”, ova supertajna međunarodna operacija počela je 19. novembra, 2010. godine, u gluvo doba noći, negde na periferiji Beograda. Akciju je obezbeđivalo 3.000 dobro naoružanih srpskih policajaca. U kamionima koje su oni čuvali krili su se plavi kontejneri, nalik običnim kontejnerima za prevoz robe. Ali, ovi su bili otporni na bombe i vatru. U njima je bilo ukupno dve i po tone radioaktivnog materijala, uključujući i 13 kilograma visokoobogaćenog uranijuma kojeg bi mnoge terorističke grupe volele da se dokopaju.

Ubrzo je konvoj kamiona natovarenih “atomskim bombama” krenuo put svog prvog odredišta – Subotice. Put je bio očišćen od saobraćaja i osiguran policijskim “špalirom” duž cele rute.

Foto: Tanjug/Saša Petrović

Radioaktivne poluge iz Vinče smatrane su posebno opasnim zbog male veličine – oko 15 centimetara – što ih je činilo lakšim za pokušaj krađe i šverca. Zato su idealni kandidati za takozvane prljave bombe, od kojih danas strahuju sve zapadne metropole.

– Možete ih staviti u ruku. Možete zavezati štapin dinamita za njih i staviti ih u ranac ili torbicu. I možete izazvati katastrofu u bilo kojem gradu – objasnio je tada za “BBC” Džon Keli iz Međunarodne agencije za atomsku energiju.

Uklanjanje goriva iz Vinče bila je najveća takva međunarodna akcija u istoriji, a ostavila je područje bivše Jugoslavije bez materijala koji bi se mogao iskoristiti za izradu nuklearnog naoružanja.

Tako je na projekat izgradnje atomske bombe na ovim prostorima stavljena tačka.

(tv best)

Budite prvi sa komentarom na članku "Da li je Milošević nastavio Titov san o pravljenju atomske bombe? – VIDEO"

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena.