Misterija: Da li su Rusi prodali Aljasku, ili je samo iznajmili Amerikancima na 99 godina?



Ilustracija

Odluka ruskog cara Aleksandra II da teritoriju Aljaske prepusti Sjedinjenim Državama i dalje se doživljava kao kontroverzna.

Neki stručnjaci čak tvrde da je sporazum sa Amerikancima sporan, i da postoji teoretska šansa da se Aljaska jednog dana vrati pod okrilje Rusije.

Istinita priča o prodaji ruskih poseda u Severnoj Americi (Aljaske) Sjedinjenim Državama, od strane „njegovog veličanstva i imperatora svih Rusa“, Aleksandra II, i dalje je obavijena velom tajne.

Sporazum o predaji teritorije Aljaske potpisali su pre 148 godina, 30. marta 1867., ovlašćeni ruski predstavnik Edvard de Stokl i američki državni sekretar Vilijam H. Sjuard.

Ruski posedi u Severnoj Americi — skoro 586.412 kvadratnih milja zemljišta — prodati su Amerikancima za svega 7,2 miliona dolara, ili oko 114 miliona dolara u današnjem novcu.

U prevodu, Sjedinjene Države platile su Aljasku otprilike osam centi za hektar.

Na prvi pogled, taj dogovor je bio sasvim normalan: svega šezdeset godina ranije, Sjedinjene Države kupile su teritoriju Luizijane — oko 828,000 kvadratnih milja, za manje od 12 centi po hektaru.

Međutim, sporazum koji se tiče prodaje Aljaske i dalje je predmet živahne debate između ruskih i zapadnih eksperata.

Neki ruski naučnici idu toliko daleko da čak tvrde da Aljaska uopšte nije prodata, već iznajmljena Amerikancima na 99 godina; drugi se pak bave iznosom na ugovoru za koji tvrde da je izuzetno mali.

Okolnosti u kojima je došlo do kupoprodaje takođe su vrlo kontroverzne — neki stručnjaci tvrde da ruski Trezor zapravo nije nikada dobio novac za prodaju Aljaske, i navode da je brod Orkni, koji je trebalo da doveze američko zato u Rusiju, potonuo negde u Baltičkom moru.

Ali uprkos svim teorijama, i dalje nema odgovora na pitanje — zašto je ruski imperator rešio da proda teritoriju koju je Rusija tokom prethodnih 126 godina razvijala i unapređivala?

Kako je ruska flota spasla Uniju u Američkom građanskom ratu

Jedna moguća verzija događaja je da je dogovor zapravo bio lažan: prodaja Aljaske bio je zvaničan način da Rusija dobije neku vrstu kompenzacije za pomoć koju je pružila Sjedinjenim Državama tokom Američkog građanskog rata (1861—1865).

Zanimljivo je i da je ta priča o ruskoj vojnoj pomoći Uniji i predsedniku Abrahamu Linkolnu i dalje obavijena velom tajne. Savez između predsednika Amerike i ruskog imperatora Aleksandra II bio je zapravo presudan za „smrtonosni udarac“ britanskoj strategiji, i značajno je doprineo pobedi Severa u Američkom građanskom ratu.

Američki istoričar i pisac Vebster Grifin tvrdi da su se u spoljnoj politici Unije preklapali interesi dva „ključna igrača“, Britanije i Rusije, a da su geopolitički uslovi u 20. veku donekle izmenili poimanje: umanjili su važnost britanske pretnje Americi, ali i ruskog prijateljstva sa Linkolnovom administracijom.

Velika Britanija je u to vreme, naime, planirala da izvrši invaziju na Sjedinjene Države — razmatralo se bombardovanje i spaljivanje velikih gradova, pre svega Bostona i Njujorka. U savezništvu sa Francuskom, Britanci su želeli da da iskoriste unutrašnji konflikt u Americi i ponovo preuzmu kontrolu nad svojom nekadašnjom kolonijom.

Kako bi tim planovima stala na put, Rusija je poslala svoju mornaricu da zaštiti Uniju od strane intervencije.

„Najvažniji događaji u rusko-američkoj saradnji desili su se u jesen 1863. Septembra 24. ruska Baltička flota počela je da pristiže u njujoršku luku; 12. oktobra, Istočna flota počinje da uplovljava u San Francisko“, navode istoričari.

Britanci su ubrzo shvatili da će morati da plate veoma visoku cenu ako reše da napadnu Uniju, pošto su ruski brodovi — u to vreme sposobni da brzo prevoze vojsku s jednog mesta na drugo — predstavljali pretnju njihovim interesima na drugim teritorijama, kao što je severoistočna granica britanskih kolonija u Indiji.

Američki Sever je bio veoma zahvalan Rusiji za vojnu i političku podršku — „Bog neka poživi Imperiju koja voli veliku Uniju! Snaga njenom narodu!“ —  pisao je tada poznati američki pisac Oliver Vendel Holms hvalospeve u slavu Rusije.

Ali, šta sa Aljaskom? Ne postoje materijalni dokazi za teoriju da je prodaja Aljaske bila lažna, odnosno da je bila pokriće za američku kompenzaciju Rusiji, tako da za taj neobičan potez moraju postojati druga objašnjenja.

Rusko-američka kompanija i istraživanja na Aljasci

Prema zvaničnoj verziji događaja, Rusija je želela da proda svoje teritorije u Severnoj Americi zbog toga što je: a) bila iscrpljena Krimskim ratom (1853—1856) i nije više bila  u mogućnosti da izdržava američke kolonije; b) Aleksandar II se plašio da bi u nekom budućem sukobu i Britanci mogli da zauzmu Aljasku i liše Rusiju te teritorije i v) Rusija je brinula zbog mogućnosti da Amerikanci vremenom nasele i zauzmu Aljasku, odnosno da Imperija izgubi tu teritoriju bez ikakve nadoknade.

Međutim, ruski istoričar i publicista Ivan Mironov tvrdi da zvanična verzija događaja nema nikakvog dodira sa realnošću.

Američki građanski rat, tvrdi on, jasno je pokazao da je Rusija i te kako sposobna da odgovori na britansku pretnju  — pre svega, da iskoristi svoje položaje u centralnoj Aziji da ugrozi britanske kolonije u Indiji, čime bi praktično blokirala i britansku flotu u Pacifiku i Atlantiku.

Zatim, argument da se Rusija plašila „sporog naseljavanja“ Aljaske od strane Amerikanaca takođe „ne pije vodu“ — Ruska imperija i Sjedinjene Države u to vreme imale su veoma „specijalnu vezu“, bliske odnose, i veliki broj zajedničkih ekonomskih i političkih interesa.

Čak i pretpostavka da su razlozi bili finansijske prirode (nakon Krimskog rata) „puca po šavovima““ — Mironov je pažljivo analizirao ruske arhive, i došao do zaključka da ruska vlada u to vreme nije potrošila ni jednu jedinu kopejku iz državnog budžeta na teritorije u Severnoj Americi!

Sve troškove za Aljasku pokrivala je Rusko-američka kompanija — preduzeće koje je formirano 1799. godine.

Ukazom iz te godine, kompaniji je dat apsolutni monopol na trgovinu u „ruskoj Americi“. Više od pola veka, pod patronatom ruskog dvora, kompanija je istraživala teritoriju Aljaske, sprovodila trgovinske poduhvate, naučna istraživanja i uspostavljala veoma bliske veze sa starosedeocima.

Rusi su na Aljasci, takođe, gradili škole i pravoslavne crkve. Zanimljivo je da kompanija nije samo uspevala da pokrije svoje troškove, već i da Imperiji u to vreme donese ne baš zanemarljivu zaradu: Ivan Mironov tvrdi da su njeni kumulativni prihodi iznosili oko milion rubalja! Iz tog novca finansirale su se ruske ekspedicije na čitavoj planeti, a Aljaska je sve vreme imala efikasnu vojnu odbranu.

Rusko-američka kompanija i njeno sedište na Aljasci odigrale su važnu ulogu i tokom Krimskog rata — kada je francuska mornarica blokirala ruske baze na Dalekom istoku, pre svega Petropavlovsk-Kamčatski, kompanija je preko Aljaske snabdevala ruski Daleki istok.

Važno je napomenuti i da su ruski zvaničnici, mislioci i vojni stratezi neprestano isticali geopolitički značaj Aljaske za zvaničnu Moskvu: baza u Severnoj Americi omogućavala je Rusiji da zadrži kontrolu nad severozapadnim Pacifikom i osigurala je politički i ekonomski razvoj Rusije za nekoliko narednih decenija.

Aljaska — istorija izdaje i dvorskih kontroverzi

I dakle, šta je na kraju bio glavni razlog za neobjašnjivu odluku ruskog dvora da se Aljaska proda?

Ivan Mironov smatra da su toj odluci „kumovale“ pohlepa i korupcija. 1857. godine, veliki ruski vojvoda Konstantin, mlađi brat imperatora Aleksandra II, prvi je počeo da „gura“ plan da se Aljaska ustupi Amerikancima.

Kako je  Rusko-američka kompanija praktično bila glavna prepreka u sprovođenju tog plana, Konstantin je uradio sve što je bilo u njegovoj moći da kompaniju potpuno uništi: koristio je različite metode, čak i ono što bismo u današnje vreme zvali informativni rat.

Nakon višegodišnjih pritisaka, kompanija je počela da trpi velike gubitke, a oni koji su je zvanično vodili izgubili su svako pravo odlučivanja. Svega šest ljudi u ruskoj vlasti bilo je svesno šta je Konstantin isplanirao, tvrdi Mironov, a taj uski krug počeo je da vrši pritisak na Aleksandra II da proda Aljasku, pravdajući to pre svega bankrotom Rusko-američke kompanije.

Najavljivali su i ogromne troškove koje bi Imperija navodno morala da preuzme na sebe kako bi održala svoje posede u Severnoj Americi.

Sama prodaja bila je obavijena velom tajne, a tekst sporazuma sa Amerikancima dugo nigde nije bio objavljen.

Ivan Mironov odbacuje tvrdnju da je američko zlato potonulo negde na Baltiku  — arhivski dokumenti, tvrdi on, dokazuju da je novac, u skladu sa sporazumom, bio prebačen u evropske banke — a zatim isplaćen kompanijama koje su imale direktne veze sa velikim vojvodom Konstantinom.

Zbog toga, navodi on, Rusija nije dobila skoro ništa za prodaju Aljaske.

Istoričar tvrdi i da su privatni vlasnici Rusko-američke kompanije, koji su tokom pola veka investirali u Aljasku, tim potezom praktično ostavljeni praznih šaka — njihova imovina predata je Sjedinjenim Državama, a kompanija za to nije dobila ama baš nikakvu kompenzaciju.

Ivan Mironov veruje da je Sporazum sa SAD bio protivzakonit, jer se veoma ozbiljno kosio sa svim tadašnjim zakonima Ruske imperije.

On smatra da bi naslednici deoničara Rusko-američke kompanije mogli da taj sporazum obore, i zatraže da se, nakon mnogo godina, ispravi velika nepravda koja im je naneta.

Istoričar naglašava i da u samom tekstu Sporazuma postoji vrlo zanimljiv nedostatak: nema tradicionalne ruske formulacije „odavde do večnosti“, koja bi u datom kontekstu podrazumevala da je Aljaska prodata Amerikancima „zauvek“.

To bi moglo značiti da će jednog dana Aljaska možda ponovo doći pod okrilje Rusije, kaže Mironov.

(rs.sputniknews.com)

1 komentar na "Misterija: Da li su Rusi prodali Aljasku, ili je samo iznajmili Amerikancima na 99 godina?"

  1. Ukoliko je Aleksandar II prodao Aljasku, nije imao prava jer to nije bilo njegovo privatno imanje ili ostavstina. U tom slucaju Ruska vlada moze da zahteva kako bi se ponistio ugovor, ukoliko zaista postoji, a ako i postoji sigurno nije pravosnazan.
    Ukoliko je Aljaska iznajmljena treba da se vidi potpisan dokumenat o tome i koliki je rok najamnine. Kinezi su na osnovu ugovora sa Britanijom posle 100 povratili Hong Kong.
    Za sve te malverzacije ruske Carske klike je odgovorna Ruska Crkva, jer je trebala da intervenise. Takodje bi Crkva trebala da se odrekne Ruske Carske klike koja je dovela Rusiju na prosjacki stap. Imao je pravo Lenjin da ih sve streljao.
    Ruska Crkva treba da zapocne rehabilitaciju Staljina, jer je on spasao Rusiju tri puta: u Gradjanskom ratu 1918/22, u Otacestvenoj vajne 1941/45 i posle rata kada je uspeo da proizvede atomsku bombu. Zasto treci put? Yankee i njihov ludak Truman su hteli da bace atomske bombe na sve vece gradove Sovjetskog Saveza.
    Staljin je od jedne siromasne carske Rusije stvorio najjacu vojnu silu i takodje ekonomsku silu koristeci svoje pjatiletke.
    Da Hruscov nije izvrsio puc posle smrti Staljina, SSSR bi bio najjaca ekonomska sila danas. Mao ce Tung nije dozvolio da se taj scenario ponovi u Kini.

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena.