Mnoge legende i mitovi kroz istoriju govore o podzemnom svetu: Da li ulaz u njega zaista postoji?

Da li je planeta šuplja?

Širom planete Zemlje, kod raznih naroda i na svim kontinentima, odvajkada se sreću legende, predanja i svedočanstva o postojanju dva sveta: našeg, uobičajenog, nadzemnog i onog skrivenog, tajanstvenog, podzemnog. ‘Priče’ o podzemnom svetu stare su koliko i nama poznata istorija.

Naučna javnost odavno je podeljena: neki smatraju da su to puke izmišljotine, ali zato drugi kažu da – ‘gde ima dima, ima i vatre’. Pristalice veruju da je možda najrečitiji dokaz – ‘pronalazak’ pakla u raznim religijama, posebno hrišćanskoj. Zagovornici teorije o postojanju potpuno drugačijeg sveta i civilizacije ispod površine Zemlje kažu da su mitovi i verovanja o paklu samo proizvod, i u legendama ‘obrađena’ predanja o iskustvima sticanim tokom vekova, onih koji su tamo sticajem okolnosti – boravili!

Hitlerova ekspedicija – Ostalo je zabeleženo da su se prva svedočanstva o postojanju podzemnog sveta i naroda u novije vreme pojavila 1946. godine. Tada je poznati pisac, novinar i naučnik Ričard Šejver objavio u američkom časopisu ‘Neobične priče’ svoju ispovest o kontaktima sa vanzemaljcima koji – žive pod zemljom!

On je tvrdio da je nekoliko nedelja živeo u podzemnom svetu, među mutantima koji su ‘ličili na demone iz starih legendi’… Ova priča, kažu stručnjaci, možda bi mogla da se shvati kao plod bujne mašte autora da se posle pojavljivanja teksta nisu javile na stotine čitalaca koji su tvrdili da su imali isto iskustvo.

Oni su se zaklinjali da su boravili u stotinama podzemnih gradova, razgovarali sa žiteljima i nagledali se raznih čudesa – pre svega tehničkih naprava koje ne samo da su obezbeđivale podzemnim stanovnicima Zemlje komforan boravak pod površinom, već i da su usmeravale saznanja i kontrolisale ponašanje ‘onih’ sa površine! Savremeni poljski istraživač Jan Paenk smatra da ispod površine Zemlje postoji čitava mreža tunela koji se, bukvalno, prostiru ispod cele zemljine kore i vode do najudaljenijih delova naše planete.

On tvrdi da su tuneli, najjednostavnije rečeno, ‘probijeni’ tako što je podzemlje, sastavljeno od metala i minerala, istopljeno! Površine zidova tih tunela, kaže, najviše liče na naše staklo. Tim tunelima, prema saznanjima Paenka, neverovatnim brzinama se kreću svojevrsni leteći tanjiri koji prevaljuju ogromne razdaljine za kratko vreme, koje je nepojmljivo za nas.

Paenk tvrdi da su delovi takvih tunela otkriveni u Ekvadoru, južnoj Australiji, SAD, na Novom Zelandu. On kaže da je na Novom Zelandu lično razgovarao sa rudarom koji tvrdi da su tokom kopanja podzemnih kopova u rudnicima na dva mesta pronađeni delovi takvih tunela. Međutim, kaže on, sa višeg mesta je odmah došlo naređenje da se oni odmah – zabetoniraju!

U više američkih časopisa 1977. pojavili su se tekstovi, propraćeni fotografijama snimljenih sa američkog satelita ‘ESSA-7’. One su, tačno gde se nalazi geografski Severni pol, prikazivale tamnu mrlju, sličnu ogromnoj rupi, koja je, prema mišljenjima pojedinih naučnika, bila – ulaz u podzemni svet! Gotovo identični satelitski snimci dobijeni su i 1981. godine. Posle toga nigde se nije pojavio nijedan sličan snimak, niti makar naznaka o teoriji o životu ispod površine Zemlje.

Vođa Trećeg rajha Adolf Hitler, pored ostalih sumanutih ideja, bio je opsednut teorijom da postoji podzemna civilizacija i da se ulaz u taj svet nalazi na severu Nemačke, na ostrvu Rugen u Baltičkom moru. Uz svesrdnu podršku svojih najodanijih saradnika Hermana Geringa i Hajnriha Himlera aprila 1942. godine na to ostrvo je uputio ekspediciju, sastavljenu od najblistavijih naučnih umova Nemačke. Ekipu je predvodio profesor Hajnc Fišer.

Pretpostavke Hitlera i naučnih umova tadašnje nacističke Nemačke su se donekle razlikovale. Ali i ciljevi. Hitler je smatrao da su pojedini delovi Zemljinog podzemlja – šuplji, da je u njima moguć život i da su oni odavno postali životni prostor za visokorazvijene narode iz drevne prošlosti. On je taj prostor, kažu, video kao novo mesto boravka njegove zamišljene arijevske rase, po razvijenosti slične drevnim stanovnicima podzemlja. Za svaki slučaj. Naučnici su, pak, bili daleko praktičniji.

Usred Drugog svetskog rata smatrali su da će, ukoliko u tim ‘šupljinama’, na nekoliko mesta na planeti, na određenim geografskim dužinama i širinama postave najsavremeniju radarsku opremu, moći u svakom trenutku da znaju raspored snaga neprijatelja na površini cele Zemlje!

Ishod ove ekspedicije nikada nije objavljen, ali su ostale priče koje spadaju u domen legendi… Moguće objašnjenje – Svi narodi ovog sveta u svojim predanjima spominju bića koja su naseljavala našu planetu milionima godina pre nas. Po pravilu, svi oni su bezgranično mudri, naučno napredni i kulturno izuzetno razvijeni. U većini legendi ova bića su bila primorana da napuste površinu Zemlje i pobegnu u podzemlje zbog stravičnih katastrofa i tamo stvore sosptvenu, novu civilizaciju koja im je omogućila opstanak.

Prema danas preovlađujućem mišljenju, ljudi ‘oterani pod zemlju’, ne žele da imaju bilo kakav kontakt sa svojom rasom na površini, jer ih smatraju ‘nižom rasom i divljacima’. Postoje tvrđenja, ali i ipak nedovoljno potvrđena svedočanstva, da ‘podzemni ljudi’, ponekad, ‘kradu’ ljudsku decu sa površine, vaspitavaju ih po svojim merilima i – šalju ‘gore’ – da poboljšaju ljudsku rasu. Ovakva deca žive neverovatno dugo za naša uobičajena merila i služe samo jednom cilju – da postepeno na ljudsku rasu prenesu daleko naprednija znanja i merila. Što je, prema poznavaocima, proces koji traje vekovima…

Naučnici kažu da je na našoj planeti u prošlosti bilo mnogo perioda koje mi nazivamo ledenim dobom, udara gigantskih meteorita, raznih drugih kataklizmi koje su sve zajedno mogle da unište postojeće civilizacije. Pitanje je, na koje još niko nema pravi odgovor, da li je moguće da je neka civilizacija ipak uspela da preživi ‘smak sveta’? U osnovi svih tvrdnji da postoji i paralelni, podzemni svet je pretpostavka je da je nekada davno, možda i pre više miliona godina, na Zemlji postojala visokorazvijena civilizacija. U jednom trenutku dogodila se neka od kataklizmi koja je izmenila klimu.

Da bi preživeli, ti naši preci su imali samo dva izlaza da bi preživeli: da potraže drugu planetu, ili, ukoliko im to tehnološki razvoj nije omogućavao, da pobegnu u podzemlje!

Pitanje na koje nema odgovora je: zašto se oni nikada nisu ponovo vratili na površinu Zemlje? Da li smo ih sreli? – Naučnici imaju nekoliko objašnjenja zbog čega se ljudi koji su pobegli u utrobu Zemlje nikada više nisu vratili na površinu. Pre svega, posle dužeg boravka u podzemlju organizam je evoluirao i navikao se na manju gravitaciju koja tamo vlada. Takođe, odvikli su se od sunčeve svetlosti jer veštačko osvetljenje ne sadrži ceo spektar onog prirodnog i izlaganje Suncu bi ih prosto – spržilo!

Naši preci, tokom boravka ispod površine tokom više hiljada ili stotina hiljada godina, morali su da se prilagode i novom načinu ishrane. U podzemlju nije moguće proizvoditi uobičajeno povrće i svu hranu biljnog porekla, te su morali potpuno da pređu na hranu životinjskog porekla što je, sigurno, izazvalo raznorazne genetske mutacije i promene organizama. Čak i u izgledu. Zato je veoma moguće da su legende i predanja o ‘čudovištima’ istinite, jer su naši preci zaista susretali genetski modifikovane ljude iz podzemlja.

I, nemajući nikakvo drugo objašnjenje, pretvarali ih u monstrume, čudovišta, ale, bauke, drekavce i slične čudne spodobe…

(treće oko)