STAV

Otvoreno, iz duše jednog Rusa: Evo zašto ne volim Ameriku

Ilustracija

Verovatno ne bi trebalo govoriti o čitavoj Americi. Amerika je veoma velika, skoro kao Rusija. Nisam video čitavu Ameriku. Video sam Njujork, i taj grad mi se uopšte nije dopao.

Ne volim Njujork najpre zato što je on sličan Moskvi. Njujork – to je isto što i Moskva, samo gore. Od dve ruske prestonice Moskva odražava Ameriku, a Peterburg – Evropu. A to nije ista stvar. Kod nas se govori „Zapad“, ali Zapad je relativan pojam u pravom smislu te reči. Mistični tuneli povezuju Peterburg s Rimom i Bečom, ali, ako zalutate u moskovskom metrou, možete izaći na površinu samo u Bruklinu, i za mene je to dovoljno da ga ne volim.

Drugo, seks u velikom gradu, ili, da budem veran originalu, Sex & The City. Svi Njujorčani pred kojima sam pomenuo ovu seriju uzbuđivali su se i ljutili, govorili da potpuno pogrešno pokazuje njihov „predivni grad“. Ali ja to nisam primetio. Naprotiv, odmah sam prepoznao Njujork, od prve note: da, ovo je taj grad koji je postao glavni i istinski junak multiserijske drame o četiri ostarele tetke u potrazi za pristojnim momkom, ili barem za avanturama svog mršavog dupeta. I tako se proslavio. Šta ću, nisam ja kriv – Berlin je bio junak proze ranog i još uvek ruskog Nabokova, Peterburg je uvek bio junak, i kod Gogolja, i kod Belog, i kod mene, na primer, čak je i Moskva bila heroina sasvim pristojnih romana, a Njujork igra glavnu ulogu u serijskoj sapunici. Kakav glumac, takva i uloga.

Treće – napojnica. Meštani kažu da Njujork živi od napojnica, pa čak kao da se time ponose. Veću glupost teško je zamisliti. Najbogatiji grad na svetu ide u lakejskom kaputu i prosjači sitniš. Svima treba ostaviti napojnicu: konobaru, taksisti, portiru, nosaču prtljaga, svim đavolima i vešticama. Niko nema jasnu cenu. Ja nisam cicija, pogotovo kad imam novca, ali više volim da znam koliko će me koštati ova ili ona usluga. Ne dopada mi se kad od mene očekuju da iznosu navedenom u meniju, ili negde drugde, dodam 20, 30 ili 40 procenata. Zašto, dođavola? Dodajte u cenu, pa ću znati, i, ako mi to treba – platiću.

Ja sam socijalista. Ne trebaju mi sluge. Ne volim kad sam okružen lakejima koji me servilno posmatraju, nadajući se da će od mene dobiti napojnicu. Prema radnim ljudima svih profesija odnosim se kao prema drugovima ravnim sebi, i spreman sam da im platim koliko je određeno – bez ponižavajućih napojnica.

Poludeli od zdravlja

Četvrto – prljavština. Od Njujorka je prljavija samo periferija Londona. A podseća i na Kalkutu: zadah, smeće, gužva, siromašni, puno hm… tamnoputih ljudi, buka, vreva, sirene. Ali Indija je – zemlja Darme. A šta imamo ovde? Između Indije i Amerike je ista razlika kao između pustinjaka koji je prezreo društvene konvencije i prljavog klošara. Smrad je isti, a nema duhovnosti.

Peto – naravno, ljudi. O, divni ljudi, ko bi to osporavao. Dok smo čekali u predvorju hotela, sa još neraspakovanim koferima, jedna naša saputnica oduševljavala se kako su lepi lokalni muškarci. Baš kao da su sišli sa korica nekog magazina. Ne sumnjam, tako i jeste. Samo je štos u tome da se svi modni časopisi izdaju ovde, u Njujorku. Ovde dečacima i devojčicama uzimaju meru za korice. I baš ovi časopisi naučili su čitav svet da misli da je to standard lepote. Da je lepota – prosečni Njujorker: mešavina Irca i Portorikanca, koja pati od hronične dijareje. Onda ljudima pokazuješ Njujork, i oni su oduševljeni: prosto rasadnik lepote i stila.

Poludeli od zdravlja – to je dobro rečeno. Baš poludeli, a ludilo je bolest. Mase takvih ludaka svake noći trče po kejovima Hadsona. Gospode, ko ih je slagao da je trčanje korisno za zdravlje? Prodavci patika? Trčanje – to je sport, težak, štetan i traumatičan. Trčanje kvari zglobove, haba ligamente, narušava mišićno-koštani sistem, kičmu. Ljudsko telo nije dizajnirano za to da skače po tvrdom asfaltu. Osim toga, trčanje je – automatski stres. U svetu prirode čovek nije grabljivica, nego često žrtva, i, ako on trči, on beži od nekoga ko hoće da ga pojede. Amerikanci pokušavaju da „izleče“ stres urbanog života prirodnim stresom trčanja, i sebi čine samo gore. Najbolje zdravlje na svetu i masovna dugovečnost – nije u Americi, sa bejzbolom i trčanjem, nego u Severnoj Koreji, sa čučhe idejom i ušu gimnastikom. I u Evropi je bolje nego u Americi. Postoji, na primer, švedska šetnja sa štapovima, koja rasterećuje kičmu. A prodavci patika će u pakao.

Ljudi su, naravno, različiti. Na primer, u Njujorku ima mnogo „ruskih“, koji su zapravo Jevreji. Od njih nema gorih. Oni su napustili domovinu pre dvadeset ili trideset godina, i tada su bili veoma ponosni i srećni, a sada grizu nokte od zavisti, jer su isti takvi kao oni – mlađi naučni saradnici, koji su ostali u Rusiji, sa još samo malo strpljenja, uskoro opljačkali njena bogatstva i sad su oligarsi, a ovi – kako su i bili, tako i ostali – taksisti. Pritom, svaki od njih ti priča sa monstruoznim samopouzdanjem i samosvešću, smatrajući sebe veoma uspešnim i srećnim, i ekspertom za sve, ne isključujući ni literaturu, uopšte ne obraćajući pažnju na činjenicu da su tebe, a ne njega, pozvali da predstavljaš rusku književnost na međunarodnom skupu, a on je – izvinite – taksista. Gori od takvih ruskih taksista su samo taksisti Pakistanci, koji ne poznaju ni grad ni engleski jezik, osim reči koje počinju i završavaju na „jeb“.

Kako oni takvi vladaju čitavim svetom?

Šesto neka bude metro. U Njujorku je metro odvratan, tako jadan da čak i asketski pariski metro dobija u poređenju s njim. Nikakvog poređenja sa lenjingradskim podzemnim dvorcima, naravno, biti ne može.

Sakralna geografija Njujorka ili je mrtva, ili profanisana. Tajms skver izgleda kao trodimenzionalna ilustracija bilo kog romana Viktora Peljevina: na višespratnim ekranima reklamne rolike vrti nekakva infernalna roto-zadnjica, i gomile turista kao potpuni idioti posmatraju kako se njihovi životi spaljuju u ognju potrošačkog pakla. Lutao sam po Grinvilidžu i osetio da je tu nekad bilo života: hipi, guru, joga, mantre, rokenrol, Vijetnam, Forest Gamp. Ali sad – ništa. Samo pica.

Postoje još možda Latinosi. U njima nešto diše. I mesta latinske snage – to su katoličke crkve u Njujorku. Oni veruju u Boga, to je to. In God we trust. I Bog veruje u u njih, to je uzajamno. Sledeći veliki američki predsednik biće katolik i Meksikanac. Svi ostali su davno izdušili, čak i crni.

Reći ćete: a kako oni tako neugledni vladaju čitavim svetom? Pa tako i vladaju. I to je još jedna čisto američka ideja, nametnuta čitavom svetu: ko je faktički na vrhu, taj i jeste najbolji. I, kad si ti tako pametan, pokaži mi svoj novac. Po ovoj logici, najbolji ruski oficir bio je Serdjukov. I tako dalje.

Ruski čovek zna da onaj koji je na vrhu – nije obavezno najbolji. Ruski čovek zna šta od zlata i fekalija pluta na površini, a šta ide u dubinu. Naravno, Amerika je velika zemlja. I Amerika ima svoju veliku misiju. I u tome što je Amerika takva, a ne drukčija, i u tome što Amerika vlada svetom postoji neki smisao. I to je neki Gospodnji plan. Jedan američki komičar kaže ovako: vi stalno pričate plastika, plastika, treba zabraniti plastiku, plastika zagađuje životnu sredinu. A otkud vi znate, možda je Bog nas samo zato i stvorio, da bi mi proizvodili plastiku?

Tako da svi sebe bolje vide. Možda je proizvodnja plastike američka misija. Možda je Bog zato stvorio Ameriku. A Rusiju – da bi čuvala istinu. Istinu koja je i pravednost. Istinu, koja je više nego uspeh. Važnija od pobede ili poraza u bejzbol utakmici, ili u bilo čemu.

Dakle, pre ili kasnije, neotesani ruski čovek, po običaju, kalašnjikovom pomerivši sa čela kapu sa crvenom zvezdom, postaviće uplašenom svetu sakramentalno pitanje: u čemu je snaga, brate? I sam će odgovoriti – u istini.

(svobodnaя pressa, novi standard)

Close