STAV

PREOKRET: Da li se Evropska unija deli na 2 dela?!

Ilustracija

Šest država osnivača EU najavili su da će produbiti međusobnu integraciju, ostavljajući pravo drugim članicama da vode svoje politike.

Američki politikolog, analitičar i osnivač analitičke agencije Stratfor prokomentarisao je na svom blogu „Geopolitička budućnost“ nedavni sastanak šest država osnivača Evropske unije, na kome su ove članice EU najavile jaču integraciju, a drugim državama ostavile mogućnost  da vode svoju politiku. Fridman smatra da je ovaj ideja potpuna ailuzija i da ona može dovesti do raspada Evropske unije na više delova:

U intervjuu za Blumberg, italijanski premijer Mateo Renci je, govoreći o raznim krizama sa kojima se EU trenutno suočava, rekao: „EU je kao orkestar koji svira na Titaniku.“ Mislim da ništa bolje od te rečenice ne oslikava stvarnost Evrope, osim jedne stvari. Orkestar na Titaniku je znao da brod bio tone i da će umreti. Svirali su uprkos svojoj sudbini. Rukovodstvo i aparat EU se nalaze na brodu koji tone, vide da voda raste, ali insistiraju će brod nastaviti da plovi ako jednostavno nastave da sviraju stare melodije. Orkestar na Titaniku je svirao sa herojskom hrabrošću. Bend „EU“ svira uz jasno negiranje realnosti. Između ova dva primera postoji ogromna intelektualna i moralna razlika, i pretpostavljam da je Renci nje svestan.

U međuvremenu, ministri inostranih poslova šest država osnivača EU su se sastali u Rimu 9. februara. Ministri Belgije, Francuske, Nemačke, Italije, Luksemburga i Holandije su izdali zajedničko saopštenje, rekavši da su „zabrinuti zbog stanja evropskog projekta“, i da su migracije i terorizam za EU dva najveća izazova.

Odvojimo malo vremena da procenimo i druge probleme: katastrofalno ekonomsku stanje južne Evrope. Grčka i Španija i dalje imaju stope nezaposlenosti oko 20 odsto, kao i južna Italija. Iz zajedničke izjave se vidi da EU nije u mogućnosti da formuliše zajedničku politiku za ublažavanje ekonomske krize, ili da zajednički i odlučno ublaži socijalnu katastrofu koja je u toku. To ćutanje je znak poricanja – negiranje činjenice da je jedan deo EU u katastrofalnom stanju, a da ga drugi deo smatra kao nešto strano, a ne kao deo jedinstvene zajednice.

Na sastanku su razmotrene mogućnosti rešavanja osnovnih problema, a u saopštenju je rečeno: „Mi čvrsto verujemo da je Evropska unija ostaje najbolji odgovor koji imamo za današnje izazove, a ona omogućava različite puteve ka integraciji.“

Jasno je da jedna od mogućnosti koja je razmatrana bila povećana integracija država osnivača EU, dok se drugima dozvoljava da nastave drugim putevima. Međutim, to se već dešava. Južna i Severna Evropa već imaju različite puteve. U suočavanju sa migracijom, čini se da svaki narod postavlja svoja pravila. I u pogledu terorizma, EU nema vojnu silu ili zajedničku odbrambenu politike. Dakle, po definiciji, svaka zemlja prati svoj tok.

U ovoj izjavi postoji zanimljiv nagoveštaj. Neposredna pretpostavka je da se to odnosi na Veliku Britaniju, koja pokušava da izmeni svoj odnos sa EU kako bi se izbegla prisilni odlazak posle referenduma. Ali, izjava se nije odnosila samo na Ujedinjeno Kraljevstvo. Bivši Sovjetski sateliti su usvojili veoma drugačiji stav o izbeglicama od onog koga zagovara Nemačka. Između ostalog, oni nisu ekonomski u stanju da zbrinu veliki broj izbeglica. Ignorisali su direktive EU i sledili svoj put.

Zbog toga, na sastanku država osnivača je ostao utisak priznanja onoga što se već dogodilo. Evropsko iskustvo se podelilo. Neko iz Grčke drugačije doživljava Evropu nego neko iz Poljske ili Holandije. Za Grke, biti Evropljanin je nastojanje da se opstane. Za Poljake, reč je o suočavanju sa Rusijom. Za Holanđane, radi se o zaštiti visokog životnog standarda. Ovo nije kritika bilo koje od ovih zemalja, već se samo ukazuje da od 2008. godine teško utvrditi šta je ostalo od evropskih integrracija.

Ideja bliže integracije između šest država osnivača je izražena kao posredno priznanje realnosti. Unutrašnja šestorka, kako su se nekada zvali, ima zajedničko evropsko iskustvo. Moguće je da mogu pojačati međusobnu integraciju. Britanci su različiti i uvek izdvojeni – ponekad u velikoj meri. U Istočnoj Evropi postoji strah da ih „unutrašnja šestorka“ ne može razumeti. Južni Evropljani žive u bučnom očaju.

To je zanimljiva ideja – Evropa sa užim krugom visoko integrisanih zemalja, i sa spoljnim krugom manje integrisanih zemalja.

Međutim, ovde postoje tri problema. Prvi je Italija. Ona može biti deo Unutrašnje šestorke, a severna Italija može da uživa isti ekonomski standard. Ali južna Italija deli sudbinu Grčke i Španije. Rim se suočava bankarskom krizom, ali zemlje Šestorke, a posebno Nemačka, ne pokazuju nikakvu nameru da pomognu. Takođe i Francuska ne uživa u ekonomski uspeh Nemačke ili Holandije, tako da se integracija može svesti na četiri države Beneluksa i Nemačke. Ali dok belgijsko flamansko stanovništvo može da sledi jaču integraciju, to može otuđiti siromašnije valonsko stanovništvo već podeljene Belgija. Dakle, kada pogledamo pažljivije što bi integracija bila jača, jezgro Evrope bi se stalno smanjivalo.

Drugi problem unutrašnjeg kruga je evro. Mnoge zemlje u evrozoni ne pripadaju novom jezgru. To bi moglo prisiliti zemlje južne Evrope da se povuku iz evrozone, što bi redefinisalo granice EU u velikom neredu. Na kraju, tu je i problem Nemačke. Nemci se oslanjaju na izvoz da bi održali svoj prosperitet, i njima je potrebna evropska zone slobodne trgovine kao tržište na kome mogu da dominiraju. U slučaju jače integracije, mnoge ostale članice bi mogli da preispitaju da li imaju korist od slobodne trgovine. A ako se to desi, već nesigurna izvozna situacija Nemačke – obzirom na stanje većine njenih globalnih klijenata – može da postane katastrofalna.

Ideja o više integrisanom jezgra Evrope je iluzija. Izgleda da lideri Šestorke, sa sa izuzetkom Rencija, nisu ozbiljno razmislili o ideji Evrope u dve brzine. Ovakav sistem je pokušaj da se ostvari povratak u vreme u kome je članstvo u EU značilo samo lepe stvari. Ali najveći problem sa ovim pristupom je da zahteva puno vremena da bi se sproveo, jer je to složen proces, dok se EU kreće neverovatno sporo. Evropa tone, a redizajn broda se olako nudi kao rešenje.

Bez obzira da li državnici priznaju njihovo postojanje, pojavljuje se geopolitička stvarnost. Raspad Evrope u nespojive delove može biti jedan od scenarija.

(Geopolitical futures – priredio M. Đorđević, Kurir, foto: pixabay)

Close