Profesor Jasmina VUJIĆ: Srbija postaje kolonija ako proda još četiri blaga

Zemlja

foto-ilustracija: skandalozno.rs/Dalibor Ogrizović

Ako prodamo našu energetsku i telekomunikacionu infrastrukturu, obradivo zemljište, vodu, bićemo okupirana kolonija i naši ljudi će raditi za hranu, a to je definicija ropstva.

Još je živo upozorenje profesora na Univerzitetu u Berkliju Jasmine Vujić, koja je jedan od naših najvećih stručnjaka za nuklearnu fiziku. Pre dve godine, protiveći se prodaji „Telekoma“, ona je naglasila da strateške resurse nikako ne treba prodavati strancima.

„Ako prodamo našu energetsku i telekomunikacionu infrastrukturu, obradivo zemljište, vodu, bićemo okupirana kolonija i naši ljudi će raditi za hranu, a to je definicija ropstva“, rekla je Vujićeva.

Da li su je slabo čuli, ili je tada već bilo kasno, tek ministar zaštite životne okoline Goran Trivan nedavno je izjavio da je rasprodaja pijaće vode ravna nacionalnoj katastrofi. Kako smo došli u tu situaciju kada je Ustav Srbije nedvosmislen da su prirodna bogatstva u državnoj svojini. Time što su date pod koncesiju ili su punionice vode privatizovane, čak 90 odsto resursa pijaće vode praktično je pod kontrolom stranaca, tačnije tri svetske kompanije iz Nemačke, Francuske, Holandije i američke „Koka-kole“.

Iako, kao i voda, obradivo poljoprivredno zemljište po Ustavu ne može biti u rukama stranaca, nedavnim izmenama zakona o poljoprivrednom zemljištu za deset godina smo samo prolongirali njegovu prodaju državljanima EU, na šta nas obavezuje Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju. Međutim, mimo slova Ustava, do nje su neki već došli kupovinom poljoprivrednih firmi, koje su pored objekata posedovale i zemljište.

Na nedavnoj međunarodnoj konferenciji o mineralnim resursima u Srbiji, koji su po Ustavu takođe prirodno bogatstvo, najavljeno je da nas uskoro očekuje veliki bum u rudarskom sektoru. Pomoćnik ministra rudarstva i energetike Siniša Tanacković je rekao da je u Srbiji došlo do ekspanzije geoloških istraživanja i da imamo više od 220 eksploatacionih polja i preko 130 istražnih polja na kojima se obavljaju geološka istraživanja. Naravno, akteri su uglavnom stranci. On smatra da će rudarski sektor sa sadašnjih 1,5 odsto BDP-a zemlje u narednom periodu činiti duplo više, tri odsto BDP-a.

Skupu je prisustvovalo više ambasadora, a britanski, kanadski i australijski gotovo su se utrkivali objašnjavajući kako prestižno svetsko iskustvo i najmodernija tehnologija i oprema baš njihove firme preporučuje za srpske partnere.

Da pokušaj prodaje „Telekoma“ nije bio toliko transparentan, pa je izazavao veliko negodovanje javnosti, pa i peticiju koju su između ostalog potpisali mnogobrojni intelektualci u zemlji i svetu, ko zna da li bi on danas i dalje bio srpski. Za razliku od tog slučaja, prodaja punionica vode krenula je tiho, reklo bi se u potaji još 2004. godine, a da se do skora nije ni znalo da je mali broj izvora praktično u srpskim rukama. Koncesije se kriju kao zmija noge, ne zna se na koliko su potpisane ni pod kojim uslovima, iako je to zakonska obaveza.

A prema Zakonu o javnoj svojini, vode, vodotoci i njihovi izvori, mineralni resursi, resursi podzemnih voda, geotermalni i drugi geološki resursi i rezerve mineralnih sirovina i druga dobra koja su posebnim zakonom određena kao prirodna bogatstva, u svojini su Republike Srbije.

Na prirodnom bogatstvu može se steći koncesija ili pravo korišćenja, odnosno iskorišćavanja, u skladu sa posebnim zakonom. U dobra od opšteg interesa u javnoj svojini spadaju poljoprivredno zemljište, šume i šumsko zemljište, vodno zemljište, vodni objekti, zaštićena prirodna dobra, kulturna dobra, zbog čega uživaju posebnu zaštitu.

Profesor Ustavnog prava na novosadskom univerzitetu Slobodan Orlović za Sputnjik upravo na to podseća i kaže da do sada nije bila praksa evropske ustavnosti da neko prirodno bogatstvo, poput vode, dobije posebno mesto u ustavu. Ističe, međutim, da bi ona kao važnije prirodno bogatstvo od drugih, mogla da bude izdvojena.

„Srbija će u dogledno vreme, kako prognoze nagoveštavaju, imati problem sa, pre svega, pitkom vodom. U tom smislu, mislim da bi promena Ustava gde voda dobija poseban ustavni status zaštite, kao prirodno bogatstvo od najveće vrednosti, bila prihvaćena na referendumu od strane birača“, kaže Orlović.

Do tada, ukoliko se brzo želi ograničiti korišćenje vodnih resursa ili upravljanje njima samo od strane države, Ustav je ostavio takvu mogućnost i to se, napominje on, može urediti zakonom.

A Srbija je baš nedavno dobila novi Zakon o vodama. Primenjuje se od 1. juna ove godine i stranci praktično i dalje mogu da poseduju naša izvorišta. Prema tom zakonu, voda sa vodnim zemljištem predstavlja neotuđivo javno vodno dobro koje se može dati na korišćenje, a vodno zemljište u zakup najduže 15 godina. Ukoliko je reč o izgradnji objekata na vodnom zemljištu onda zakup može maksimalno da traje 50 godina.

Srbija ima više od 400 izvorišta pitke vode, što ju je po analizi UN uvrstilo među prvih pedeset zemalja u svetu koje raspolažu velikim rezervama zdrave i pitke vode. Od toga se eksploatiše 20 odsto izvora, a po računici ekonomiste Nade Vidović, 90 odsto njih kontrolišu stranci. Zato se može desiti da vođeni profitom srpsku vodu plasiraju u inostranstvo, a Srbiji njena voda praktično ostane van domašaja, ili izvorište bude nekontrolisano eksploatisano i iscrpljeno.

Decembra 2015. godine lider Narodnog slobodarskog pokreta Miroslav Parović je Skupštini Srbije dostavio predlog Deklaracija o zaštiti strateški resursa Srbije. Za Sputnjik kaže da su kao vanparlamentarna grupacija podneli tu inicijativu ali da o tome nikada nije bilo reči.

„Deklaracije nije nikada ušla u skupštinsku proceduru iako mislim da je veoma bitno da se kao društvo zamislimo pred činjenicom da je dobar deo tih resursa još od 2.000. godine privatizovan i došao u ruke stranaca“, kaže Parović. On smatra da moramo da gledamo kako da zaštitimo ono što je preostalo od resursa.

„Jedini način je da to zakonom definišemo i da zakonom ne dozvolimo da se mnogi strateški resursi kao što su zemljište, vode, mineralni resursi, telekomunikacioni i energetski objekti privatizuju. Jedni način je da ostanu u državnoj svojini. Naravno da se njima domaćinski, profesionalno upravlja kako bi i buduće generacije makar minimum nezavisnosti i suvereniteta imale u svojim rukama. Ovako kako je krenulo ništa neće ostati“, upozorava Parović.

Posle zainteresovanosti stranaca za rudna bogatstva Srbije, na pitanje ima li Srbija razloga za strah da će se tim resursom okoristiti drugi, profesor na Rudarsko-geološkom fakultetu u Beogradu Božo Kolonja za Sputnjik kaže da opasnosti nema ako država bude odgovorno radila svoj posao.

„Rudarstvo je takav biznis, pogotovo kad su u pitanju veliki kapaciteti. Tako se to radi i u Australiju, Južnoj Americi, Čileu, Peruu, i to prvenstveno kad su u pitanju bakar i zlato. Sve zavisi od države, koja treba da vodi računa da u tom poslu nađe svoj interes“, kaže Kolonja.

Nekadašnji državni sekretar za rudarstvo i geološka istraživanja u Ministarstvu energetike i rudarstva, Zlatko Dragosavljević takođe smatra da je sve u rukama države.

„Kompanija koja eventualno i dobije licencu za eksploataciju mineralnih sirovina ne postaje i njihov vlasnik. Pitanje vlasništva nad mineralnim sirovinama je jasno definisano Ustavom Republike Srbije — prema njemu, država je vlasnik svih mineralnih sirovina“, naglašava on za Sputnjik.

Država je, kaže, ta koja na osnovu studije o izvodljivosti i glavnog projekta eksploatacije, definiše koji je to godišnji obim sirovine koji se može eksploatisati.

(Skandalozno.rs, Izvor: rs.sputniknews.com)

Budite prvi sa komentarom na članku "Profesor Jasmina VUJIĆ: Srbija postaje kolonija ako proda još četiri blaga"

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena.