Saveti Mati Atanasije: Evo kako da proizvedete sopstvenu zdravu hranu bez mnogo napora!

Gajite zdravu hranu

Pored želje da otkrijemo kako čovek može da se prilagodi i opstane u prirodi, bez oslanjanja na sve one tačke koje mu izgledaju neophodne u savremenoj civilizaciji, moram da kažem da me je za bavljenje ovom temom motivisao cilj da se čovek bori za svoje narušeno zdravlje.

Verujem da će mnogi mnogi ubrzo pokušati da primene neke od saveta naših baka ili boraca za zdrav „bio“ vrt; na svojim okućnicama ili zapuštenim i napuštenim imanjima na selu.

U knjizi ”Preživeti i živeti u prirodi” prikazani su primeri iz prakse, koji rečito ukazuju na proizvodnju zdrave hrane bez mnogo napora. Sve se zasniva na činjenici da su biljke stvorene pre ljudi i da one mogu da opstanu bez naše intervencije. Čovek samo treba da prati rast biljke i da joj pomogne da izraste i razvije se do svoje pune biološke zrelosti. Onako kako prati i rast životinja.

Pošlo se od opšte poznate činjenice da u našem tlu gotovo da nema nekih neophodnih sastojaka, pre svega selena, joda, gvožđa, hroma i dr. Uzroci tome su mnogobrojni. Način proizvodnje u poljoprivredi gde se išlo samo na povećanje prinosa uz neselektivnu upotrebu hemije, zračenja koja su nama samo delimično poznata i naravno najvažniji i poslednji važan uzrok je zversko bombardovanje Srbije, od strane razvijenih zapadnih zemalja, koje nam sada prodaju suplemente – dodatke isharani, za skupe pare i svode priču o štetama nanetim Srbiji samo na primarni efekat razaranja, zanemarujući onaj mnogo razorniji, koji se ogeda u uništenju zdrave prirode i narušavanju zdravlja stanovništva.

Što smo bliže velikim gradovima, to dobijamo prazniju hranu, tj. biljke sa osiromašenim sastavom vitamina, minerala i ostalih mikroelemenata. Tabele o hemijskom sastavu namirnica su sve manje tačne, i naši pokušaji da se hranimo pravilno po tabelama – ostaju samo pokušaji. Mnogi prodavci dodataka hrani ovu priču godinama pričaju, a mi to nemo posmatramo, jer osiromašeno stanoništvo bespomoćno sluša, pošto nema para za te programe, mada je svakome jasno da nešto treba preduzeti.

Nedostatak vitamina i minerala ugrožava štitnu žlezdu

Ljudi u velikom broju obolevaju od poremećaja funkcija štitne žlezde. Ovo je oboljenje mnogo prisutnije, nego što ga medicina beleži, jer se često početni simptomi samoleče antidepresivima ili i sami lekari ne istražujući ovo oboljenje daju takve terapije. A pogledajmo koliko je oko nas bezvoljnih, malaksalih, jako debelih (naduvenih punih vode), nenormalno mršavih, pojačano nervoznih, ljudi sa poremećenim snom, koji teško dišu, lako se umaraju. Ako imaju novca, kupuju suplemente, ako nemaju..? E, ako nemaju ima rešenja.

Sve više u svetu mladih ljudi pristupa raznim pokretima, koji propagiraju zdrav život i pozitivan odnos prema prirodi. Ima i kod nas dobrih naučnika koji su se samostalno, bez neke šire podrške zajednice bavili ovim problemima, pa zahvaljajući njima imamo mogućnosti da na svojim malim „bio“ baštama postignemo revitalizaciju zemljišta, i tako dođemo do zdrave biljne i životinjske hrane. (Veterinarski zavod Zemun, a ima i drugih verovatno, proizvodi vitamniske mieralne dodatke za ishranu živine i stoke. Tek tako hranjene životinje daju zdravu hranu, a đubre dobijeno od njih, vraća u naš bio vrt one sastojke koji nedostaju u zemlji. Mi smo ovo isprobali i hranili smo živinu tako, a to đubre koristimo za proizvodnju povrća.)

U knjizi smo predstavili neke osnovne principe „bio“ bašte. Klasični metod koji su koristili naši preci pre samo stotinak godina. Zemlja se orala takvim plugovima sa zaprežnom stokom, koji su površinski plodni sloj samo rastresali, a nisu uništavali gliste i bubice, koji žive u tom sloju. Nisu gajili velike zasade monokulture i samim tim nije bilo toliko štetočina i bolesti na biljkama, koje su prskane biljnim preparatima. Takođe su vodili računa i o redosledu sadnje biljaka. Dobro su znali šta se iza čega može saditi, a vodili su računa i o tome šta pored čega treba da se sadi; zapravo šta se od povrća međusobno trpi, a šta “ne trpi”. Imali su pravila o vremenu i redosledu sadnje.

Možemo se upoznati sa nekim poznatim metodama zastiranja zemljišta slamom, senom, suvim lišćem ili drugim materijalima iz prirode, a koje nam omogućava da se oslobodimo napornog okopavanja i zalivanja bašte. Ili možemo pronaći kako neodstranjujući korove možemo između njih gajiti naše povrće, a da iskoristimo divlje bilje u ishrani i zelenom đubrivu.

Kako postaviti „bio“ baštu

Za „bio“ baštu treba odabrati najsunčanije mesto, jer su sunčevi zraci veoma važni za rast, razvoj i sazrevanje plodova. Treba imati u vidu da plodovi iz sunčanog „bio“ vrta imaju najveću vrednost za zdravlje čoveka i zato ih je najbolje koristiti presne. Toplota u toku kuvanja, pirjanja i konzervisanja uništava nakupljenu sunčevu energiju u biljnim ćelijama, a i niz vitamina. Svakodnevno na trpezi treba imati salate pripremljene od lisnatih, korenastih i drugih vrsta biološki proizvedenog povrća, jer su najbolje sredstvo za jačanje otpornosti organizma protiv raznih bolesti.

Obratimo pažnju na to kako se priroda sama brine o obnavljanju humusa. Kao primer može da nam posluži šuma. Na šumskom tlu leže suve i trule grane i grančice, šišarke i opalo lišće. Ako se taj gornji sloj biljnih otpadaka ukloni, ispod njega leži rastresita zemlja prijatnog mirisa. Ona sadrži najbolje sastojke kojima se hrani drveće u razvoju. Taj plodni humus proizvod je brojnih mikroorganizama, crva, insekata i drugih stanovnika zemlje, koji stalno vare i prerađuju šumske otpatke. Tlo u šumi je uvek pokriveno, što znači da je i zaštićeno, tako da kiše ne mogu da ga sabiju u tvrdu koru, a vetar i suša ne mogu da ga isuše.

Bez prevrtanja zemlje i đubrenja ljudskom rukom, u šumi se sloj humusa nečujno i nevidljivo obnavlja neprestano. Ovaj sloj je u stanju da hranom snabdeva i najviše drveće. Prirodno obnavljanje zemlje u šumi odvija se, naravno, veoma sporo. Prirodu u njenom delovanju u šumi treba, istina, imitirati, ali i olakšati našim radom raspadanja materija u humus na razne načine. Na sunčanoj padini mogu se sa uspehom gajiti mnoge biljke. Mogu se načiniti i terasaste leje, koje se od klizanja zemlje mogu obezbediti starim daskama ili kamenjem. Na takvim površinama prinosi su mnogo bolji nego na ravnim.

Pri ovakvom načinu gajenja bilja zemlja se nikada, ni nakon branja, ne ostavlja da zazimi gola i nepokrivena. Po njoj treba razbacati ostatke biljne mase i raznog pokošenog korova koji razbacamo po polju. Nikako ne treba spaljivati ostatke prethodne žetve, nego ostaviti da prekriju polje i zaštite površinski živi sloj od izmrzavanja.

Na lejama sa kojih su pokupljeni plodovi, zemlju treba rastresati i provetravati probadanjem vilama, a da se pri tome slojevi zemlje ne mešaju između sebe. Okretanje zemlje i prekopavanje lopatom škodilo bi prirodnom redosledu pojedinih slojeva u kojima žive razne vrste organizama. U „bio“ bašti nema monokultura. Pojmom monokulture označavaju se biljke iste vrste u velikim grupama. To biva kada su na većem prostoru načinjene samo leje salate, ili samo leje kupusa, luka, pasulja i tako dalje. Treba gajiti razne vrste povrća, jednog kraj drugog, takozvane mešovite kulture. I tu treba imitirati prirodu koja ne zna za monokulture, a sve u njoj napreduje.

Istovrsne biljke boluju i stradaju

Biljke iste vrste su na većoj površini i jedna pored druge daleko više izložene biljnim bolestima i štetočinama nego ako rastu između redova druge vrste biljaka. Pravilnom kombinacijom raznih vrsta povrća na istoj leji, prostor će biti bolje iskorišćen, a prinos veći.

Plodna zemlja se ne iscrpljuje jednostrano jer svaka vrsta uzima iz nje druge materije. To treba imati u vidu i prilikom pravljenja redosleda sejanja i sađenja raznih vrsta povrća. Izlučevine nekih biljaka prijaju drugim vrstama i takvo susedstvo povoljno deluje na razvoj obe vrste biljaka. Ali, ima i onih koji se ne podnose. Tako, na primer, peršun slabo uspeva ako se seje u blizini salate u glavicama. Celer, crveni kupus, gajeni kao monokulture, ne uspevaju tako dobro kao kada se mešaju. Celer svojim mirisom brani kupus od leptira kupusara i onemogućava mu da položi jajašca i da gusenice unište kupus. Šargarepa, opet, povoljno deluje na rast svih susednih biljaka. Crni luk i praziluk zauzvrat, brane šargarepu od mušica.

I bolja aroma i bolji ukus povrća rezultat su mešanja kultura u redovima. U tu svrhu se koriste i neke mirišljave trave. Ren treba saditi u blizini krompira, kako bi krompir imao bolji ukus, a kamilicu iz istog razloga pored paradajza. Izgubljene materije se u „bio“ bašti nadoknađuju prvenstveno kompostom. Zato je pripremanje komposta od izuzetnog značaja. Treba se pridržavati najnovijih saznanja: kompost je utoliko kvalitetniji, ukoliko se materije u njemu brže raspadaju. Treba, dakle. podsticati taj proces i nastojati na što raznovrsnijem sadržaju komposta. Zato se kompostiraju što različitije organske materije, a naročitim merama ubrzava njihovo raspadanje.

Zeleno đubrivo pravi se tako što se leje zasejavaju semenom slačice, graorice, jednogodišnje deteline ili prosto mešavinom za zeleno đubrenje. Korenje ovih biljaka će do zime rastresti zemlju i sakupiti azot koji zatim ostaje kao rezerva. To azotno đubrivo se potom koristi kod prolećne setve. Promrzli zeleni delovi u kasnu jesen pokriju i time zaštite tlo.

Biljke istovremeno služe i kao hrana životinjama u zemlji i time poboljšavaju humusni sloj zemlje. Na mestima gde je zemlja još tvrda, pre setve se može rastresti vilama. Za dodatno poboljšavanje plodnosti zemlje koja još ne sadrži dovoljno humusa, koriste se isključivo organska đubriva, a nikako mineralna đubriva i hemijska sredstva. Stajsko đubrivo se u „bio“ bašti ne koristi zbog loših iskustava, koje su povrtari stekli u poslednjim decenijama.

Njegov miris privlači neke štetočine, što nije poželjno. Čak ni njegov sastav, zbog modernog načina gajenja stoke, više nije besprekoran. Ko može da nabavi stajsko đubrivo koje sigurno ne sadrži štetne materije kao što su insekticidi, antibiotici, tragovi hormonskih preparata i slično, treba da ga koristi tek kad je dobro odležano. U jesen se tim đubrivom pospu leje u vrtu. Ostala đubriva od domaćh životinja stižu u zemlju preko gomile komposta. Njih treba kompostirati između slojeva (otpadaka iz vrta i kuhinje).

Krompir na slami, bez okopavanja

Vrlo je interesantan i lak način gajenja krompira na slami: tlo za sadnju ne treba orati i drljati, nema okopavanja, nagrtanja a i vađenje je veoma lako i jednostavno. Krompir se sadi u proleće kada otopli tako što se krtole poslažu na površinu zemlje u redovima sa razmakom 50 x 50 centimetara. Zatim se krtole pokriju sa slojem stare slame debljine 15 cm. Na slamu se stavlja ugoreli stajnjak, ili koje drugo organsko đubrivo. Na đubrivo se ponovo stavlja sloj slame ili natrulog sena tako da visina humke bude 30-35 cm. I – posla oko gajenja krompira više nema dok ne dođe vreme “berbe”.

Posle određenog vremena po sejanju iz slame počinje da prodire klica, a ubzo se formira i vreže krompira. Do berbe tako gajenog krompira treba da prođe nešto više vremena nego pri klasičnom načinu gajenja, ali je zato prinos veći, krtole veće, čestije i zdravije. Vađenje se vrši tako što se slama odgurne, a krtole pokupe sa zemlje.

Knjiga Mati Atanasije „Preživeti i živeti u prirodi“ može se poručiti na telefon manastira Rukumija: 012/ 261-121

(skandalozno.rs, svetinjebraniceva.rs)