STAV

Šta se ZAISTA desilo na VIDOVDAN 1389. godine? Da li smo VEKOVIMA bili u ZABLUDI?

Ilustracija
„Kosovka devojka“ – slika Uroša Predića iz 1919. godine

Šta ako Srbi uopšte nisu izgubili na Kosovu 1389?! Od Konstantina Filozofa pa sve do obeležavanja 550. godišnjice Kosovskog boja svi su bili uvereni da je ova bitka bila težak poraz srpske vojske koji je u međuvremenu postao sastavni deo identiteta našeg naroda.

Međutim, počev od 1939. godine spominje se i jedna, potpuno druga strana istorije.

Prema kosovskom mitu, Srbi su u boju na Vidovdan 1389. godine na čelu sa knezom Lazarom svesno žrtvovali svoje zemaljsko carstvo da bi zadobili carstvo nebesko. Što se samog ishoda bitke tiče, po našem predanju, srpska vojska je poražena i knez je pogubljen.

Ali, šta ako uopšte nije bilo tako?!

– Naša istoriografija i danas podržava mišljenje Ilariona Ruvarca, staro više od 120 godina, koje polazi od predanja o porazu.

Ovako mišljenje i dalje važi, iako već dugo postoje pokušaji da se ishod bitke revidira – počinje za Dnevno.rs priču Aleksandar Tešić, književnik i autor romana „Kosingas“ u kome Kosovska bitka uopšte ne predstavlja poraz srpske vojske.

Ilarion Ruvarac je bio srpski istoričar iz 19. veka. Iako se smatra začetnikom naučne metodologije u istoriji kod nas, izgleda da je, kada je u pitanju Vidovdan 1389. godine, bio potpuno zaveden.

– Malo je danas poznato da je tek nedavno, na proslavi šest vekova od Kosovskog boja 1989. na naučnom skupu u Prištini, izneto mišljenje profesora Milana Obradovića, a zasnovano na analizi Bajazitovog fermana napisanog odmah nakon Kosovskog boja, da bi trebalo revidirati ishod bitke, koji je u najmanju ruku bio nerešen, ako ne i srpska pobeda – objašnjava Tešić.

Naš poznati istoričar i akademik Radovan Samardžić zapisao je u knjizi pod nazivom „Bitka na Kosovu 1389″ koja je izašla 1989. povodom proslave šest vekova od boja u izdanju SANU: „U komparativističkim proučavanjima do kojih je potom došlo, kao da je prevagnula naučna sujeta istraživača jer su otkrića analognih i sličnih motiva, do kojih se nije teško stizalo, uopštavana do zaključaka bliskih tvrdnjama staroga Ruvarca….

Istovremeno su odbacili kao netačne prve vesti o boju, izvorno najautentičnije, jer su one govorile o srpskoj pobedi ili o neodlučnom ishodu bitke…

Veliki tvorac kritičke istoriografije Iliron Ruvarac, ovde sasvim zanesen svojom borbom protiv predanja, podlegao je u stvari tome predanju i izjavio, za najznačajnije od tih prvih vesti, da je najpametnije na njih se i ne osvrtati.“

Pored smrti oba vladara, odlučujući momenat za analizu ishoda Kosovskog boja jeste iznenadno i brzo povlačenje turske vojske u Jedrene pod komandom novog sultana Bajazita već idućeg jutra.

– Dok je to u vojnoj strategiji više nego jasan znak poraza, ili bar nerešenog ishoda, naši istoričari tvrde da je Bajazit to uradio plašeći se pobune trupa njegovog brata Jakuba koga je ubio odmah po smrti svoga oca pa je pohitao da učvrsti svoju vlast u Jedrenu – priča Tešić.

Pa ipak, istina o povlačenju turskih trupa možda je malo drugačija.

– Od svih turskih istoričara koji su prvi pisali o Kosovskom boju, samo je jedan, Ašik-paša, zapisao sledeće: „Te noći dogodiše se u vojsci smutnje. No čim nastupi jutro, vojnici primiše Bajazita za padišaha.

Zatim digoše tabor i pođoše put Jedrena.“ Iz ove rečenice zaista se ne stiče utisak da se Bajazit, već izabran za novog sultana, posebno zabrinuo za svoju sudbinu i svoj presto.

Nijedan drugi turski istoričar ne spominje nikakve smutnje, a kamoli strah od pobune – dodaje Tešić.

Bratoubistvo kod Turaka nije bilo ništa novo

Turski sistem nasleđivanja prestola se mnogo razlikovao od našeg ili zapadnog i takođe pobija tvrdnju o povlačenju Bajazita sa Kosova zbog straha za svoju vlast.

Kod nas je vladar birao kome će presto da ostavi, a to je uglavnom bio njegov prvorođeni sin. Čak i da nije nikoga odredio, smatralo se da najstariji sin ima pravo na presto.

Kod Turaka nije bilo tako. Vrlo često se nailazi na netačan podatak da je Jakub bio mlađi brat. Od tri brata – Jakuba, Bajazita i Sauđija, Jakub je bio najstariji. Pa ipak, važio je „opsatanak jačeg, a ne najstarijeg“, pa je bratoubistvo bilo praksa u carskoj porodici.

– Naravno da Jakubovim sledbenicima nije bilo drago što je ovaj ubijen, ali to nije bio razlog za pobunu.

Ovakav običaj bratoubistva se nastavio kasnije i predstavljao je pravilo – priča Tešić i dodaje da su turski vojnici neposredno posle Kosovskog boja priznali Bajazita za novog vladara, ali da su se svejedno povukli.

U prilog tvrdnji da je poraz na Kosovu kasnije iskonstruisan govori i kasnije ponašanje novog turskog sultana.

– Kada je Bajazit opet došao u Srbiju krajem 1389. godine, on je znao ko je bio pobednik na Kosovu polju i časno je postupio kada je kneginji Milici ponudio vazalstvo, a to svako ne bi uradio da je srpska strana bila poražena kao što se tvrdi, već bi nastavio svoj pohod ka Kruševcu i usput bi sve popalio i uništio kao što je Murat uradio u Bugarskoj, iako mu se Bugari već bili predali.

A on je ženi svog neprijatelja ponudio da bude vazal i kasnije joj je pomogao da protera Ugare koji su naredne godine prešli Savu i napali – tvrdi Tešić i dodaje das u stanovište o srpskoj pobedi izneli i mnogi srpski istoričari 20. veka.

Ipak, možda najjači argument u prilog tvrdnji da je na Kosovu polju trijumfovala vojska kneza Lazara iznose savremenici tog doba. Naime, svi do sada poznati izvori iz godine Kosovskog boja ili otvoreno slave hrišćansku pobedu ili su neodređeni. O turskoj pobedi ne govori niko! Bosanski kralj Tvrtko I je nekoliko nedelja posle boja javljao prijateljima o pobedi hrišćana i primao čestitke. Ni u dobro obaveštenim Mlecima do kraja jula još se nije znao pravi obračun borbe.

Sačuvana je i jedna beleška, koja govori, da su vest o turskom porazu dobili i u dalekom Parizu!

– Analizirajući savremene i nešto kasnije izvore, istoričar Rade Mihaljčić s pravom zaključuje da „Turci nisu dobili bitku na Kosovu“.

Međutim, govoreći o njenim posledicama on je izneo da su veliki gubici bili porazni samo za slabiju stranu, jer se Srbija ni po veličini ni po broju stanovništa nije mogla upoređivati sa Turskom.

Pišući o Kosovu 1984. naveo je da je cela jedna generacija izginula i „da se vremenom pokazalo da je to bila pobeda ekonomsko i brojno snažnijeg neprijatelja“ – zaključuje Tešić.

(Skandalozno.rs, Izvor: dnevno.rs)

  • Zoran

    Ja sam 1975/76 bio maturant u gimnaziji i išao sam na izbornu nastavu srpskohrvatski jezik i istorija.Našao sam podatak da Srbi nisu izgubili na Kosovu nego je bilo neriješeno,ali je Turska bila veća zemlja i mogla je regrutovati nove vojnike dok Srbija to nije mogla.To nam dokazuje da je to tačno,jer Srbija nije odmah cijela pala pod tursku vlast,nbego su Turci skoro sto godina poslije Kosova osvajali dio po dio Srbije i Bosne gdje su živjeli Srbi.Takođe sam tad našao podatak da Vuk Branković nije izdao Lazara pošto nije ušao u borbu,a da su Lazara izdali Dejanovići(Dragaš i braća),jer su na pola bitke prešli na stranu Turaka.Ovo sam na času istorije prenio,a profesor nije imao taj podatak i rekao mi je da je zvanična verzija pobjeda Turaka.Jedan drug je bio zaluđen sportskom prognozom i ovu polemiku između profesora i mene je prokomentarisao:“Znači,ipak tip 2″.

    • Mihailo Dakic

      Koliko je srba posle boja ostalo zivo,a koliko turaka na Kosovo polju?
      Kojih je ratnika ostalo u vecem broju,taj je pobednik.
      Neka se strucnjaci istoricari izjasne o ovome.

Close