Zbog čega je SPARTA bila JEDINI GRAD u staroj GRČKOJ koji sebe nije okružio visokim ZIDINAMA u svrhu odbrane od neprijatelja? – VIDEO



Ilustracija

printskrin: „300“

U novije vreme zahvaljujući filmu “300” – koji je snimljen po istoimenom stripu velikog Frenka Milera – i zahvaljujući velikoj fami koja se već vekovima veže za jedan od dva najbitnija starogrčka grada, Sparta je postala sinonim za nepobedivu ratnu mašinu koja melje sve pred sobom.

Sparta svakako nije bila nepobediva, a Teba je u Bici kod Leuktre 371. godine p.n.e. šokirala čitav grčki svet kada je do nogu dotukla spartansku armiju i jednim potezom iskasapila njihovu peloponesku imperiju, nakon čega se ona nikada nije oporavila.

Ali, pre tog katastrofalnog boja, Sparta jeste bila praktično nepobediva, ili je tako barem delovalo; verovatno je pola milenijuma uspevala da održi sistem u kojem je skoro čitav Peloponez držala pod nogama, u kojem je pokoreno stanovništvo (heloti) radilo na poljima dok su čistokrvni Spartanci održavali red i ubirali kajmak.

Kako joj je to uspelo? Zbog čega je Sparta bila jedini grad u staroj Grčkoj koji sebe nije okružio visokim zidinama u svrhu odbrane od neprijatelja?

Najjednostavniji način da se na ova pitanja odgovori jeste da se kaže da niko nije smeo da ih napadne od drugih Grka zbog njihove reputacije, a invazija sa strane je bila otežana zbog relativne izolovanosti lokacije na kojoj se Sparta nalazila.

Ali to ne pruža suštinski odgovor. Zbog čega niko nije smeo da ih napadne? Zbog čega su imali reputaciju kakvu su imali? Kakav su državni sistem napravili da su uspevali da u svakoj generaciji štancuju super-vojnike?

E, ovako. Svrha života svakog Spartanca bila je da služi Sparti. Na dan njihovog rođenja, spartanske starešine bi ih pregledale i u životu ostavljale samo snažne i zdrave, dok bi slabi i kržljavi bili ostavljani da umru (ili bacani sa litice).

Zbog čega? Jer je svrha njihovog života bila da služe Sparti, a Sparti ne možeš da služiš ako nisi snažan i zdrav.

Od svakog građanina se očekivalo da bude telesno jak, mentalno bistar i emotivno otporan, jer je u svakom trenutku njihova glavna dužnost bila da promovišu Spartu na svaki način i po svaku cenu. Zbog toga su od malih nogu učeni da prvo moraju biti odani državi, pa tek onda roditeljima, porodici i prijateljima.

Kada bi dečak napunio sedam godina bio bi odvojen od oca i majke i poslat u agogu, školu u kojoj je počinjala njegova obuka za ratnika koja će trajati trinaest narednih godina, obuka koja je bila brutalna koliko i efektivna: Spartanci su cenili telesnu savršenosti više od svega ostalog.

Da bi se to postiglo, dečaci su bili ohrabrivani da se međusobno tuku i zlostavljaju (ne seksualno, naravno, već u smislu onoga što se danas naziva “vršnjačkim nasiljem”).

Da bi ih što bolje pripremili za ratne uslove i okolnosti, hranjeni su slabo, nekada su čak i danima ostavljani bez hrane. Takođe, bili su slabo odevani da bi se primitivnom prirodnom selekcijom odstranili slabiji i očeličili snažniji.

Bili su, pored toga, i ohrabrivani da kradu hranu da bi preživeli i tako postali snalažljiviji i spretniji; ako bi bili uhvaćeni u krađi bili su kažnjavani, ali ne zato što su krali već zato uhvaćeni u tome.

Jednom godišnje bi prolazili kroz bičevanje na oltaru boginje Artemide, a bilo je uobičajeno da dečaci umru tokom tog obreda.

Nije, ipak, baš sve bilo brutalno. Učeni su i da pišu, čitaju i plešu; ovo poslednje verovatno i zbog toga što su tako postajali agilniji i pokretljiviji, što im je pomagalo u bitkama.

Uloga devojčica je bila drugačija, ali su i one morale da, kao i dečaci, dostignu visoki nivo izvrsnostiu onome što su radile. I on njih se očekivalo da žive i umiru za Spartu.

Mlade Spartanke su živele sa svojim majkama dok su pohađale školu, u kojoj su podučavane umetnosti, plesu, muzici, pisanju i čitanju, a da bi ostale u telesnoj formi bavile su se i mnogim sportovima kao što su bacanje diska, koplja i jahanje konja. Verovalo se da samo snažne žene mogu da rađaju snažne ratnike.

Svim Spartancima, i muškarcima i ženama, najbitnija lekcija koju su učili bila je vernost Sparti.

Umreti za državu bilo je ispunjavanje dužnosti, te su samo muškarci poginuli u boju i žene umrle na porođaju imali pravo na grob obeležen spomenikom, jer su oboje u očima svojih sugrađana umrli da bi Sparta mogla da živi.

Ovo ekstremno negiranje individualnosti zarad vojničke perfekcije nije u toj meri bilo svojstveno ni jednoj drugoj političkoj jedinici, pa čak ni starom Rimu; da, u Večnom gradu je postojalo negiranje pojedinca za račun države, ali ne u toj meri kao u Sparti.

Naposletku se pokazalo da je sve bilo uzaludno, ili je jednostavno došlo do prirodnog zamora ljudskog materijala; možda i jedno i drugo. Sparta je pala zahvaljujući domišljatosti i inovativnosti slavnog tebanskog generala Epaminonde.

A Teba nikada nije bila brutalna kao Sparta.

(Skandalozno.rs, Izvor: telegraf.rs)

Budite prvi sa komentarom na članku "Zbog čega je SPARTA bila JEDINI GRAD u staroj GRČKOJ koji sebe nije okružio visokim ZIDINAMA u svrhu odbrane od neprijatelja? – VIDEO"

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena.