STAV

Život je film: Reinkarnacija ili život u krugu?

Život ili film?

Život je – film. Veoma je teško, za jedan kartezijanski um, da shvati ovaj koncept. Naš tro-dimenzionalni um je veoma loše adaptiran shvatanju ideja i činjenica koje zadiru u domen beskonačnog.

Iako za mnoge ovo može da bude nepojmljivo, naš je život samo jedan običan film napravljen na osnovu nekog scenarija. Taj film se neprestano vrti, odvija se bez prekida, na jedan takav način – da se čovek stalno ponovo rađa u istom momentu kad umre.

Ono što je najapsurdnije je to, da se on rađa na istom mestu, gde se i pre rađao, istog datuma i od strane istih roditelja. Tako se taj film stalno ponavlja.

Tako se svako ljudsko biće rađa zajedno sa svojim filmom. Taj film predstavlja jedno radno polje koje je čoveku dato da primeni i ostvari napore svoje vlastite svesti.

Neprekidno ponavljanje tog filma nema veze sa reinkarnacijom, mada se ta dva pojma često mešaju. Zbog razloga koje smo već pre pomenuli „spoljni (eksterni) čovek“ koji živi u sistemu „budućnosti-prošlosti“ ne može da obuhvati ni jedan jedini momenat na svojoj filmskoj traci, čak ni onaj njen deo koji na sebi sadrži kadrove iz njegove neposredne budućnosti. Da bi to ostvario, čovek bi morao da proširi otvor, odnosno okvir, kroz koji doživljava sadašnji momenat.

Tako mu se ponekad dogodi, kad je izložen određenim doživljajima, da bude siguran da ih je već ranije doživeo. Neki u tome nalaze dokaz reinkarnacije, dok su u stvarnosti fenomeni ove vrste posledica naglog i kratkotrajnog prodora energetskog talasa u organizacioni okvir kroz koji čovek doživljava svoju sadašnjost, tako da par detalja iz neposredne budućnosti „sklizne“ u „budni“ deo njegove svesti. Na ovaj način stiče se utisak povratka u neko drugo vreme.

Na neki način ovde ima i istine, iako je utisak da se nešto već pre doživelo samo rezultat jednog običnog mehaničkog premotavanja filma.

Međutim, istinska reinkarnacija je jedan fenomen koji je sasvim drugačije prirode. Iako se, teoretski, film odvija u domenima mogućnosti i beskonačnosti, film „eksternog čoveka“ se pridržava pojmova realizacije, i vremena, samo u onom stepenu koji mu je potreban da bi zadovoljio uslove „Stvaralačkog Zraka“.

U drugu ruku, istinska reinkarnacija se događa u svoj svojoj potpunosti u vremenu, i potpuno pripada domenu Realnog, a deo je jednog šireg aspekta Manifestacije.

Mi smo već pre insistirali na činjenici da ljudska ličnost nije realna, u pravom smislu reči, nego predstavlja samo jedan potencijal ili mogućnost. Ona igra ulogu u filmu za kojeg je vezana, i ne može ga se osloboditi sve do momenta „Drugog Rođenja“. U tom momentu ona će prestati da bude ličnost. Zbog svoje neprekidne veze sa „istinskim Ja“, ona će biti transfigurisana i pretvoriti se u Individualni Oblik.

Sve dok čovek živi u „divljini“, samozadovoljan i uronjen u svoje laži i iluzije, njegov film će se odvijati sa jednom mehaničkom nefleksibilnošću, i njegova ličnost će ostajati onakvom kakva jeste, tj. nepromenjena.

Ove okolnosti mogu da se promene samo onda kad čovek pređe „Prvi Prag“. Taj prelaz se može porediti sa začećem buduće Individualnosti.

To stepenište simbolizuje period gestacije, dok prelaz preko „Drugog Praga“ predstavlja „Drugo Rođenje“, odnosno – rođenje Individualnosti. Kasnijim razvojem koji odgovara notama „Mi“ i „Fa“, Individualnost se postepeno integriše sa „višim kosmosom“.

Primajući tako darove Svetog Duha, prikladne svojoj prirodi, čovek počinje da aktivno učestvuje u realnoj i objektivnoj egzistenciji, koja na kraju postaje jedna od suštinskih karakteristika njegovog bića.

To predstavlja istinsko – Spasenje. Oslobađanje od okova filma. (Film = Matrix prim.prev). Samo na ovoj tački evolucije istinska reinkarnacija postaje moguća. Ona onda nije više mehaničke prirode, nego se svesno čini, da bi se ostvarila neka misija…

… Veoma je bitno da se shvati razlika koja postoji između filma, kao mešavine raznih opcija, i – reinkarnacije u vremenu, koja pripada domenu Realnog, i da se razume sama suština ove razlike.

U momentu „Drugog Rođenja“, nakon prelaska „Drugog Praga“, čovek se oslobađa robovanja u filmu – i ulazi u domen svog ličnog Iskupljenja. On je sada prihvaćen od strane bića, koja se prema Tradiciji nazivaju „Sveto Ezoterično Bratstvo“. Pripadnici ovog bratstva nisu više podložni bolestima, patnjama i smrti.

Teoretski, film u kome je čovek rođen i u kome živi, može da se vrti sve do „kraja sveta“, pod uslovom da je čovek srećan, zadovoljan sam sa sobom, pridavajući sebi zasluge za sve ono što smatra pozitivnim a istovremeno optužujući druge za sve svoje greške i neprilike. Iskreno govoreći, ova egzistencija se ne može nazivati ljudskom, ovdje se u stvari radi o – antropoidnoj egzistenciji (antropoid=pre-adamični čovek=organski portal prim.prev.)

Taj pojam je prikladan za „spoljnog čoveka“, uronjenog u samozadovoljštinu i manifestuje njegovo vrhunsko ostvarenje nakon miliona godina evolucije vrste od svojih životinjskih predaka, međutim, s tačke gledišta ezoteročne evolucije, antropoid je samo jedan potencijal, ili bolje rečeno – jedna nerealizovana šansa.

Ako posmatramo problem ezoterične revolucije s tačke gledišta jednog filma i različitih uloga koje čovek može u njemu da igra, jasno nam je da je ova vrsta evolucije nemoguća, jer se film kao film – stalno vrti u jednom te istom krugu. Ljudi koji igraju u ovome filmu su oni koje nazivamo – antropoidi (organski portali), lutke, mrtvaci koji, kako je Isus rekao, „veruju da su živi“.

Ezoterična evolucija počinje kad se čovek svojim svesnim naporom otrgne iz filma, odnosno – kretanja u krug.

(skandalozno.rs, galaksija)

  • Vesna Scrollavezza Murvić

    Ne bi se u potpunosti složila sa tekstom . Imam unuka koji je već u drugoj godini svoga života veoma životopisno opisivao svoja 2. predhodna
    života .

    Opisao čak neke povijesne ličnosti koje je poznavao .., (da još jednom
    napomenem samo sa 2. god. života ) . Jasno je opisivao da u jednom od života je
    imao drugog oca .., a u jednom različitu majku od sadašnje tj. moje kćeri .

Close