Koji savet je Putin dao Vučiću pre dve nedelje?

Intervju

Aleksandar Vučić – foto: Tanjug

Iako njima nije izrečeno ništa što već nismo znali ili makar osnovano sumnjali, dva su važna priznanja s dalekosežnim posledicama ovih dana stigla iz Prištine.

Kosovo u UN 

Najpre se Ramuš Haradinaj, premijer naše otete zemlje koja se predstavlja kao nezavisna Republika Kosovo, pohvalio da mu republika zapravo nije nezavisna nego joj politiku, spoljnu to jest, formulišu Sjedinjene Američke Države – „Kada je spoljna politika u pitanju, mi smo deo kluba zemalja koji predvodi Amerika. Nama to nije problem da priznamo, nemamo ni vremena da se bavimo problemima u svetu“ – da bi zatim, ili nekako u isto vreme, svejedno, njegov vicepremijer Enver Hodžaj priznao da tako nezavisno Kosovo, u svojoj tekućoj metamorfozi iz državolike tvorevine u međunarodno priznatu državu, ne može da mrdne ni makac bez odobrenja Srbije.

Govoreći, naime, o ulasku Kosova u Ujedinjene nacije, on je rekao: „Ne verujemo da će taj proces biti lak, pošto to potpuno zavisi od Srbije.“

I potpuno je u pravu, jer, istakli smo to već mnogo puta, sve što su mogli da nam učine, oni su – Zapad i njihovi prištinski pomagači – već učinili jednostranim proglašenjem nezavisnosti Kosova, a dalje sve zavisi od nas i naše volje – ili njenog odsustva – da taj njihov protivpravni postupak legalizujemo… Što će reći da je, iako mu to svakako nije bila namera, Enver Hodžaj priznao realnost, a realnost je da Srbija (još) nije izgubila svoje Kosovo i Metohiju. Jer da jeste, ne bi dalja sudbina Kosova potpuno – da, potpuno, to su Hodžajeve reči – zavisila od Srbije.

I još je prištinski vicepremijer rekao da je „za Kosovo bilo kakva ponuda, osim punopravnog članstva u UN, neprihvatljiva i neodrživa“.

Neprihvatljiva za Kosovo? I za Kosovo i za njegove američke pokrovitelje, jer ne samo što je Haradinaj priznao da mu politiku (i želje i namere) kroje Amerikanci nego je ovih dana neobično otvoren bio i Metju Palmer, nosilac ponešto zbunjujuće funkcije vršioca dužnosti zamenika pomoćnika američkog državnog sekretara. „To je svakako naš cilj“, odgovorio je naime Palmer kada ga je „Glas Amerike“ pitao da li misli „da Kosovo može da se nada u bliskoj budućnosti da će dobiti stolicu u UN, odnosno da će Srbija odustati od svog protivljenja tome“. I još je dodao: „Integracija Kosova u međunarodni sistem se nastavlja, nadam se da će se ubrzati i nadam se da će Kosovo u bliskoj budućnosti biti članica UN, ali, još jednom, nemamo neki zacrtani željeni datum u tom smislu, osim – što je pre moguće.“

Tramp: IRAN će imati probleme kakve nikad nije imao!

I nije se ni na tome zaustavio nego je pride potvrdio da se, u tom smislu, iz Amerike vrši pritisak na predsednika Srbije Aleksandra Vučića da pristane na ponuđeno rešenje: „Ako je reč o tome da li vršimo pritisak na predsednika Vučića, vršimo pritisak na sve uključene strane da se ponovo posvete dijalogu i krenu napred ka ostvarenju dogovorenih ciljeva.“

Imajući sve to u vidu, baš nikakvo čudo što Vučić konstatuje da „svakako ova godina neće biti laka, postojaće velika želja da se kosovski čvor reši, a da li to možemo – jer imamo nas u Srbiji i s druge strane prištinske vlasti i Amerikance, za koje Haradinaj sam kaže da oni vode njihovu spoljnu politiku“…

Vučićev defetizam

Ali sve to znamo, znamo i šta kosovski Albanci i njihovi američki pokrovitelji žele, i znamo da zbog toga vrše pritisak na Srbiju da se s njihovim željama saglasi. Međutim, pouzdano i definitivno ne znamo ono najvažnije, kako će na ove zahteve i propratne pritiske odgovoriti Srbija, to jest, da budemo precizni, Aleksandar Vučić. Sledi li nam vatreno popuštanje, ili nastavak otpora koji predstavlja jedinu šansu da ostanemo to što jesmo, čuvajući i državu i narod?

Vučićevo kosovsko rešenje javnosti je trebalo da bude predstavljeno još krajem marta, pa početkom aprila, pa se to sada pretvara u kraj aprila a ni tada (kaže Vučić) „nisam siguran da će biti, ali uradiću to ako bude bilo moguće“…

Pa je zato zainteresovana javnost – a svi moramo da budemo zainteresovani, zato što bi odustajanje od Kosova i Metohije po američkom modelu predstavljalo najvažniji korak ka stvaranju „Velike Albanije“, a dalje bi značilo i odustajanje od Republike Srpske, i od saradnje s Rusijom, rečju, potpuni odlazak u bestraga – zato je dakle javnost prinuđena da osluškuje i da s prirodnom pažnjom i nelagodnom zabrinutošću pokušava da protumači nijanse sakrivene u Vučićevim javnim nastupima.

A u svojim je javnim nastupima, u ovih nekoliko dana od izlaska prošlog broja „Pečata“, Vučić posejao toliko defetističkih izjava da one ne mogu a da ne izazovu bojazan da smo uveliko u postupku kuvanja poslovične žabe koja se laganim podizanjem temperature, da to i ne primeti, dovodi do fatalnog ishoda, pri čemu smo ta žaba i Srbija i svi mi.

„Jedino u šta sam siguran je da ono“ – rešenje kosovskog problema – „neće biti bezbolno za nas Srbe“, rekao je dakle Vučić. I: „Nemačka ima drugačiji odnos prema Kosovu i Metohiji nego Srbija, ali moram da vas pitam da mi objasnite kakva bi to bila budućnost Srbije bez Nemačke“, „oni su velika sila, mi smo mali, da li ću uspeti… ne znam“, uz dodatak da se „Srbija neće odreći prijateljstva sa Nemačkom“ jer „Nemačka bez Srbije može, ali Srbija bez Nemačke mnogo, mnogo teško“ a i inače je, napomenuo je, njegovo poverenje u Angelu Merkel „neograničeno“.

Tek, rekao je takođe, „neće biti lako u vezi s Kosovom, sve ostalo ide u dobrom smeru. Ja ljude u Srbiji ne lažem, nikada nisam, i ljudi to znaju. Neće biti dobrog rešenja za Kosovo i Metohiju, i to da vam kažem“, i dalje da je uveren da će „na nož“ biti dočekano bilo koje rešenje koje bude ponudio, i u okruženju i u svetu, „ali posebno ovde u Srbiji“, a „rešenje je uvek bolje nego da rešenja nema, bolje od svakog konflikta, makar i zamrznutog“…

BLAM: Tramp skidao PERUT sa Makronovog sakoa pre fotografisanja!

Ohrabrujuće reči i utešne najave budućih postupaka od kojih nam sve zavisi? Teško, čak i za one koji su osetili saosećanje kada su od Vučića čuli da za ručkom s Angelom Merkel ništa nije jeo i da „noćima ne spava“ zbog Kosova. „Borim se da iskoristim svaki trenutak za Srbiju, a ne da jedem šniclu. Nisam mučenik, ali naravno da imam tremu, jer ja ne predstavljam sebe već celu državu. Uoči sastanka s Angelom Merkel nisam spavao, jer sam odgovoran čovek“, preciziraće kasnije.

Potraga za kompromisom

Ali nisu sve nijanse ovih dana bile crne, bilo ih je naime i sivkastih utoliko makar što je sve vreme, uporedo s onim pesimističkim prognozama i ocenama, Vučić izražavao i želju za postizanjem kompromisa; potencijalno značajna nijansa zato što Priština i njeni sponzori na kompromis unapred ne pristaju (Podsećamo na Hodžaja: „Za Kosovo bilo kakva ponuda, osim punopravnog članstva u UN, neprihvatljiva i neodrživa“), pa bi želja za kompromisom zapravo mogla da se pročita kao nepristajanje na prištinsko-američko rešenje kosovske krize.

„Spremni smo na kompromis, rekao sam to i gospođi Merkel, ali za to su potrebne dve strane“, rekao je Vučić posle berlinskog sastanka. I ruskoj televiziji Rusija 24: „Srbija je zaista opredeljena za kompromis, i samo Srbija, jer ni Albanci ni druge strane takav pristup ne pokazuju. Kada, na primer, razgovarate s Amerikancima, oni uopšte ne žele da slušaju o postizanju nekakvog kompromisa, oni samo žele da mi sve prihvatimo, ponovimo korake koje su oni već učinili.“

I povrh toga: „Ne zaboravite, ako zaista želite rešenje, vi morate da pobedite na referendumu u svojoj zemlji. Dakle, nije meni cilj da nešto kažem da bih zadovoljio nekoga na Zapadu, a da do rešenja ne dođe. Meni je cilj da zadovoljimo građane Srbije i da do rešenja dođemo i da građani Srbije, ne mogu da kažem da budu srećni, ali da dobro razumeju šta nam je budućnost, a da istovremeno ne budemo poniženi lošim rešenjem.“

Savet bezbednosti plus Nemačka i Turska

Šta bi konkretno za njega bio prihvatljivi kompromis a ispod čega ne može da ide, šta je loše a šta manje loše rešenje i koliko bi tačno ono moglo da nas zaboli, Vučić nije precizirao, i time svakome prepustio da njegove reči i namere tumači u skladu sa sopstvenim analitičkim sposobnostima i ličnim političkim afinitetima.

Ali možda i ne treba trošiti vreme i energiju na tu vrstu analiza, tim pre što svim onim neodređenim rečenicama i kvalifikacijama, iako izuzetno neprijatnim, zaista ništa konkretno i nije izgovoreno.

Nego da se fokusiramo na ono konkretno što Vučić jeste izgovorio. I to prvi put, i to posle razgovora s Angelom Merkel, što bi – i jedno i drugo – njegovim rečima trebalo da da naročitu težinu: „Za trajno rešenje potrebna je i saglasnost Nemaca, Francuza, dakle EU, Amerikanaca, Turske, Rusije, a da o svemu tome bude obaveštena i Kina.“

Da li je to Vučić rekao da je za rešenje kosovskog pitanja potrebna i saglasnost Rusije? Da, upravo je to rekao, čime je i, takoreći zvanično, Rusiju uveo u igru kao faktora u odlučivanju. Boljoj vesti od ove skoro da ne bismo mogli ni da se nadamo, to jest u situaciji u kojoj smo. Rusiji, koju smo išutirali napolje kada smo pristali da se pregovori o normalizaciji odnosa s Prištinom iz Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija prebace u Evropsku uniju, sada se (izgleda) vraćamo.

Naravno, u tome ima i logike, jer ako već Amerika i njeni sateliti nameravaju da Kosovo uguraju u UN kao što i priznaju da nameravaju, oni moraju da idu kroz Savet bezbednosti u kome su i Rusija i Kina. Ako se one ne saglase, ništa od rešenja – onih dogovorenih ciljeva koje spominje Metju Palmer a ne znamo s kime ih je dogovorio sve i ako je potpuno jasno koji su to ciljevi.

Teroristi dronovima napali rusku bazu Hmejmim u Siriji! – VIDEO

S tim u vezi, treba ukazati i da se prošle nedelje sa zamenikom ruskog šefa diplomatije Aleksandrom Gruškom u Moskvi sastao Marko Đurić, direktor vladine Kancelarije za Kosovo i Metohiju, posle čega je u saopštenju ruskog ministarstva navedeno da su „sagovornici potvrdili jedinstvo pristupa Srbije i Rusije o pitanju Kosova i Metohije i potrebu rešavanja problema u skladu sa Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti UN“, a ruska strana je povrh toga „potvrdila podršku Srbiji u odbrani interesa na Kosovu i Metohiji“.

Na 1244 se pri tome – napokon! – vraća i Vučić. Iz intervjua ruskoj televiziji: „Govorite im (Amerikancima) u lice da je međunarodno pravo na vašoj strani, da postoji Rezolucija 1244, da svi podržavaju stav Srbije, a oni kažu – ne, sve to ne funkcioniše otkako je Kosovo postalo nezavisno… Mi im tada kažemo da smo mi nezavisna zemlja, ali da želimo da se uvažavaju međunarodni dokumenti SB UN i tako počinje začarani krug iz koga nema izlaska.“

Šta sve ovo znači? Od obnovljenog hvatanja za Rezoluciju 1244 do stava da i Rusija mora da se saglasi s rešenjem kosovskog pitanja, a ona nema ama baš nijednog razloga da se saglasi s rešenjem koje je u interesu Sjedinjenih Američkih Država. Samo jedno: da do rešenja sada neće doći. To jest da ćemo ostati u stanju zamrznutog konflikta, koje je i najbolje stanje u kome možemo da budemo dok ne budemo mogli da se izborimo za rešenje koje će biti u našem a ne u američkom interesu. Upravo je to, uostalom, i savet koji je Aleksandru Vučiću pre dve nedelje dao Vladimir Putin.

(Skandalozno.rs/Pravda.rs/Izvor: Pečat/Nikola Vrzić)

 

Budite prvi sa komentarom na članku "Koji savet je Putin dao Vučiću pre dve nedelje?"

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena.