Šta je krajnji cilj Vladimira Putina?

Dogovor

Da li će Rusi reprizirati slučajeve Abhazije i Južne Osetije i šta bi Amerika učinila u sličnim okolnostima, pita se jutros list Politika, ocenjujući da mirovni dogovor iz Minska kao da nema nikakvu težinu za proruske separatiste u Ukrajini jer su sve oči uprte u Marijupolj kao njihov naredni cilj.

Zauzimanjem ovog grada na Azovskom moru pobunjenici bi osigurali kopnenu vezu svojih teritorija sa Krimom, što je scenario od kojeg Kijev strepi. Ali njihove dalje vojne aktivnosti nisu moguće bez prećutne saglasnosti Moskve, pa zapadni analitičari ocenjuju da će se o daljem toku ukrajinske krize odluka donositi u Kremlju.

„Putinove sledeće korake odrediće ono što misli da je najbolje za njega, a ne nužno ono što njegovi kritičari na Zapadu vide kao ekspanzionističku politiku ili što njegovo biračko telo koje mu se divi, shvata kao odbranu nacionalnih interesa”, ocenjuje agencija Rojters.

Iz onoga što britanska agencija naziva „Putinovom mapom” možda je moguće naslutiti dalje manevre koje će ruski predsednik izvesti u Ukrajini. Moskva negira optužbe Zapada i Kijeva da je poslala vojsku i oružje pobunjenicima, ali šta god da je istina, trenutno stanje na terenu odgovara ruskim interesima.

Aneksija Krima i zaustavljanje evropskih integracija Ukrajine jesu dostignuća koja se kao poeni knjiže ruskoj strani, a iako ukrajinski istok nije baš postao deo Rusije, mnogo je više, kako ocenjuje Politika.rs, pod uticajem Moskve nego Kijeva.

[adsenseyu1]

Regionalna kombinatorika koju je Rusija sprovodila u regionu možda bi mogla da posluži kao smernica dalje politike prema Ukrajini, pa se često poteže primer otcepljenih gruzijskih teritorija Južne Osetije i Abhazije. Moskva je priznala njihovu nezavisnost posle petodnevnog rata sa Gruzijom 2008. i od tada ima veliki uticaj u ovim regionima.

Prošle nedelje potpisan je pogranični sporazum Rusije i Južne Osetije, što je u Tbilsiju protumačeno kao još jedan korak kojim se Moskva primakla aneksiji te teritorije. Krajem prošle godine uspostavljeno je „strateško partnerstvo” sa Abhazijom, a slično je i u slučaju Pridnjestrovlja, otcepljenog proruskog regiona Moldavije, u kojem Rusi drže „snage za održavanje mira”.

Da li će Putin primeniti neki od ovih obrazac na Ukrajinu, za sada ne može sa sigurnošću da se kaže, mada Rojters naglašava da je ista osoba zadužena za strateško planiranje politike i prema gruzijskim regionima i u Ukrajini.

Ovakav osetljivi zadatak poveren je visokopozicioniranom zvaničniku Kremlja Vladislavu Surkovu, koji se navodi kao ideolog koncepta takozvane vođene demokratije (hibrid demokratije i autokratije) koja se primenjuje u Rusiji.

Insistiranje na važnosti lične Putinove volje za događaje u Ukrajini, već je u zapadnim medijima postalo opšte mesto. Opasnost je potpuno personalizovana, pa više niko ne govori o Rusiji nego isključivo o idejama njenog predsednika.

Mešanje u unutrašnje stvari drugih zemalja nije, međutim, patentirala Moskva. Jedan od retkih disonantnih glasova koji ne optužuje isključivo Rusiju za događaje u Ukrajini, profesor sa Harvarda Stiven Volt tvrdi da bi se u istim okolnostima Amerika ponela na isti način.

[adsenseyu1]

Postupci Vladimira Putina u Ukrajini za Volta nisu ništa drugo do ponavljanje modela koji je uspostavio Ronald Regan u Nikargvi osamdesetih godina prošlog veka.

„Regan je bio veoma odlučan da stopira sovjetsko zadiranje u zapadnu hemisferu. Sandinistički pokret je taman bio zbacio proameričkog diktatora Anastasija Somozu u Nikaragvi i počeo da uspostavlja tesne veze sa Kubom. Kao odgovor, Reganova administracija je organizovala, naoružala i podržala antisandinističke pokrete”, piše Volt ovih dana u „Forin polisiju”.

Njegova teza, koju podržava i profesor Džon Miršajmer (dvojica intelektualaca su svojevremeno objavili kontroverznu studiju „Izraelski lobi i američka spoljna politika”), jeste da se Rusija u ukrajinskoj krizi ponaša isto kao što bi se u sličnim okolnostima ponašala svaka druga velika sila, uključujući i SAD.

„Regan i SAD su pogrešno postupali tada, a Putin i Rusija grešku ponavljaju danas. Ali paralele između ova dva slučaja govore nešto što se često zaboravlja kada se morališe o ’stranoj agresiji’”, navodi Volt.

Ova škola mišljenja naglašava da takozvani veliki igrači u međunarodnim odnosima ne haju za međunarodno pravo kada osete da su ugroženi njihovi vitalni interesi.

Kao što Vašington ne bi blagonaklono reagovao kada bi se Kanada priključila nekom vojnom savezu u kojem glavnu reč vodi Rusija ili kao što se, po Monroovoj doktrini, Latinska Amerika smatra dvorištem SAD – ni Ukrajina za Rusiju ne može biti samo obična strana zemlja.

(Politika.rs)

Budite prvi sa komentarom na članku "Šta je krajnji cilj Vladimira Putina?"

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena.