VOJISLAV ŠEŠELJ: Cipele nosim po dve godine, u rođenoj kući sam mučenik

SRS

Foto: printscreen/youtube

“Onda su se oni radovali mom skorom povratku u Hag. Kako je koji zahtev stizao da me isporuče, oni kažu: “A opet ćeš ti tamo, opet ćemo danuti dušom”

Vojislav Šešelj trenutno se oporavlja od nedavne operacije, ali ne propušta da, kao i svakog dana, pročita sve dnevne novine uz kafu i doručak. Ovo zatišje bilo je prilika i da se podsetimo nekih događaja iz njegovog zatvorskog života, ali i da razmotrimo porodične prilike.

Kako se osećate posle zamene pejsmejkera?

– U pitanju je kardioverter sa defibrilatorom, koji delimično reguliše aritmiju i sprečava nagli udar tahikardije. A tu je i pejsmejker, koji pojačava rad srca. To je poveliki aparat, skoro kao “kašikara”. Kad se ugrađuje, vadi se deo tkiva i pravi se kao gnezdo u koje se ubacuje. Šest godina sam nosio nemački, sad su mi stavili američki. Dobro se osećam, samo moram da čekam da zaraste rana, da pazim kad se tuširam.

Neljudski uslovi

Prilično ste mirno reagovali kada su vam u Hagu pronašli karcinom debelog creva.

– Borio sam se. Novine su svakog dana pisale da sam na samrti, da me leče seks-bombe… U Sheveningenu su bili očajni uslovi što se zdravlja tiče. Godinu dana sam čekao da me odvedu na kolonoskopiju nakon što sam reklamirao sumnjivo krvarenje. Za to vreme polipi su probili zid debelog creva i proširili se na limfne čvorove. Onda su mi izvadili 30 centimetara debelog creva i 20 limfnih čvorova, od kojih su četiri bila kancerozna.

Kako su se ponašali prema vama?

– Prvu hemioterapiju sam dobro podneo. I umesto da se vratim u svoju ćeliju, izlazim na sunce i pojačano se hranim, što je neophodno, rekli su da sam opasan po okolinu zbog tih otrova koje su mi ubrizgavali. Smestili su me u izolaciju nedelju dana. Onda sam im rekao da neću više da primam hemioterapiju i da me neće ponižavati. Pre mene nikome to nisu radili ko je oboleo od raka. Izmislili su to pravilo da bi me maltretirali, pa su posle to radili i drugima.

Stefan Đurić Rasta uputio skandalozno otvoreno pismo Emiru Kusturici

Što ste odbili dalje lečenje?

– Posle šest meseci otkrili su mi dve metastaze na jetri. Nisam hteo da se lečim i lekari su rekli da mi ostaje godina dana života. Planirali su da umrem u julu 2015. Počeli su 2014. da pregovaraju sa Vladom Srbije da me puste na privremenu slobodu, ali u kućnom pritvoru, što sam odbio i zapretio Vladi da nikako ne donosi takvu odluku. Vlada je bila korektna. Otezalo se to, i jednog dana me holandska policija odvede iz zatvora direktno na aerodromsku pistu. Ukrcaju me u avion bez pasoša, lične karte, avionske karte… Brutalno su me izbacili iz Sheveningena!

KO PLANE – GUBI

Koji vam je trenutak u Hagu bio najteži?

– Joj, bilo ih je dosta. Kad se osetiš nemoćnim da utičeš na situaciju. Mnogo bliskih ljudi mi je umrlo za to vreme – majka, rođaci, prijatelji. To su veliki udarci. Zamalo nisam umro kad SRS 2012. nije prešao cenzus. Ko zna koliki mi je tada bio puls… Nisam tražio lekara. Legao sam, osvanuo – ne osvanuo, ali neću da im sada pokažem slabost.

Uvek delujete pribrano. Postoje li trenuci kada pobesnite?

– Ma ne, ja kad podignem ton, to je uvek proračunato da izazove određeni efekat. Posle galame, psovke, brzo se vraća osmeh na moje lice. To se i uči. Nisam takav bio kao gimnazijalac, student. Onaj ko plane, znao sam da gubi. Zato sam uvek nastojao da budem hladnokrvan i da iskoristim slabost protivnika.

Rekli ste da vam je i učešće u “Parovima” značajno iskustvo.

– Kako da nije. Te ljudi koje tamo gledamo svakodnevno susrećemo, ali ovde su u uslovima gde ne mogu da sakriju nijednu svoju osobinu, dobru ili lošu. Meni je bilo interesantno da li mogu da ih savladam i kontrolišem. Mislim da sam to uspešno radio boreći se, pre svega, da ne vređaju žene, ne diraju članove porodice.

Sumnjam da oni uopšte i znaju ko ste vi.

– To nije bitno. Oni su deo našeg naroda. Da je imao ko da snima sheveningenski zatvor, kakav bi to rijaliti bio! Posle izlaska odande mnogima je krivo što nisu uspeli da se savladaju. Gubili su samokontrolu nagodbama sa tužilaštvom.

UNUCI I RIZIKO

Imali ste mirnije detinjstvo od svoje dece. Prvi sin vam je rođen dok ste tamnovali u Zenici, trojica su 12 godina rasli bez oca. Mislite li nekad na to?

– Da, ali u isto vreme pomišljam kako je onoj deci čiji su očevi izginuli u borbi ili o mladim ljudima izginulim na frontu koji nisu stigli ni da zasnuju porodicu. Nisu moja deca ona kojima je bilo najteže.

Hašim Tači shvatio da bez Rusije nema rešenja za pitanje Kosova

Da li utičete na njih? Jeste li strogi?

– Oni su sad kompletne ličnosti. Nisam strog, nikada nisam tukao decu. Pokušavam da objasnim i da svojim primerom pokažem. Čim sam se vratio iz Haga, bila je konfliktna situacija pošto su svi spavali koliko im volja, do podne. I žena i sinovi. Onda sam pretio da ću nabaviti najjači razglas i puštati im svakog jutra u šest sati “Sprem’te se, sprem’te, četnici”. Buđenje!

Kako se završilo?

– Onda su se oni radovali mom skorom povratku u Hag. Kako je koji zahtev stizao da me isporuče, oni kažu: “A opet ćeš ti tamo, opet ćemo danuti dušom.” Ha-ha…

PONOSAN NA UNUKE

Imate li unuke?

– Imam dva unuka, Nikoline sinove Vojislava i Ljubišu. Nose ime po meni i drugom dedi.

Imate li živaca da se igrate sa njima?

– Pa… da se igram, zaista ne. Kad sam se vratio, voleli su da igraju riziko, što je i mene privlačilo. Ali pošto sada radim na knjigama iz ciklusa o Srebrenici, nemam vremena.

Ko je glavni u vašoj kući?

– Ma ja sam mučenik, niko me ne tretira kao glavnog.

Ko vam kupuje odeću? Sami ili supruga?

– Vrlo retko ja. Ode žena na buvljak, kupi nešto polovno. Otišla tako i kupila mi dve polovne majice “lakosta”. Ja kažem: “Šta će mi ovi krokodili ovde?” Ona mi kaže: “Pa to je ‘lakosta’, budalo”. Navikao sam na skromno odevanje, obuvanje, u stanju sam i po dve godine da nosim iste cipele. Ne patim od firmirane odeće, to me užasava.

U HAGU SA SULEJMANOM

Može li politika da dosadi čoveku?

– Ma ne može. Toliko je velika strast, i to oni koji se bave politikom znaju. S druge strane, politika traži kompletnog čoveka, a mi imamo mnogo improvizacija, a malo njih sa talentom. Ja svako jutro u šest sati počinjem da čitam sve dnevne novine uz doručak. Imao sam i u stranci problema da nateram saradnike da svako jutro čitaju dnevne novine. Tomislav Nikolić je smatrao da se kupuju samo petkom radi TV programa. A tek da čitaju knjige… Muka je to bila velika.

Budite spremni: Evo kakvo nas VREME očekuje od ponedeljka

Kako se sada opuštate?

– Nisam napet, što da se opuštam?! Evo, sedim kod kuće, pomalo pišem, čitam, gledam TV, najviše naučne programe.

Filmove, serije?

– Pogledam ponešto, uglavnom domaće serije. U Hagu sam, što je interesantno, odgledao sve epizode “Sulejmana Veličanstvenog”. Mislim da je to bolja serija od svih američkih koje smo gledali poslednjih 20 godina. Nisu oni romantičarski pristupili veličajući Sulejmana kao ratnika i pobednika, nego realistično prikazujući prilike na njegovom dvoru.

(Skandalozno.rs/Izvor: Kurir.rs)

Budite prvi sa komentarom na članku "VOJISLAV ŠEŠELJ: Cipele nosim po dve godine, u rođenoj kući sam mučenik"

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena.