Da li PUTIN kreće na “poslednjeg evropskog diktatora”?!

Saradnja

foto: Tanjug/AP

Na prvi pogled jedan od najčvršćih ruskih saveznika tokom poslednjih decenija bila je Belorusija. Tom državom, i dan danas jedinom koja nije članica Veća Evrope i samim time ne potpada pod jurisdikciju Evropskog suda za ljudska prava, od 1994. čvrstom rukom vlada Aleksandar Lukašenko.

Lukašenko je više puta opisivan kao poslednji evropski diktator, a dugotrajni mu je boravak na vlasti obeležen efikasnim eliminisanjem opozicije, što je između ostalog omogućila i Rusija koja je kroz različite subvencije u Belorusiju prelila desetine milijardi dolara od devedesetih godina naovamo, prenosi “Jutarnji list”.

Istovremeno, Lukašenko je tu i tamo znao da iskoristi paranoju svojih suseda, i znao je da pruži ruku prema Zapadu kako bi od Moskve dobio još bolje uslove za koji god dogovor/posao je tada bio na stolu. Novinari AP kažu da je tome došao kraj.

[adsenseyu5]

U velikom tekstu, koji na engleskom jeziku možete pročitati na ovom linku, novinari iznose tezu da su u Kremlju napokon izgubili strpljenje s neposlušnim saveznikom, što bi moglo dovesti do kraja odnosa opisanog kao “nafta za poljupce”.

Navodno je sukob između dveju susednih država, to jest njihovih političara, došao do tog nivoa da neki analitičari pričaju o mogućnosti da Rusija izrežira “dvorski puč” protiv Lukašenka. Očito nervozan zbog potencijalnih ruskih namera, Lukašenko je svoju naciju nedavno uveravao “da neće biti rata” između njihovih država, što svedoči o velikom strahu beloruskog vladara.

Putinu su izgleda dojadile Lukašenkove igrice u kojima se istovremeno prezentuje kao prvi ruski saveznik i to debelo naplaćuje niskim cenama nafte i gasa, a s druge strane šeretski namiguje zapadu u nagoveštaju da bi i s njima mogao doći do nekog dogovora. Tako je prošle nedelje na neodređeno vreme odgođen sastanak dvojice lidera, a Rusija je na granicu s Belorusijom postavila kontrole koje tamo nisu bile godinama.

Doduše, valja napomenuti da se Putin i Lukašenko nikad nisu preterano slagali te je njihov naoko prisan odnos zapravo bio brak iz interesa, a ne znak međusobnog poštovanja, stoji u tekstu AP-a.

Nije da između njih ne postoje neke sličnosti. Lukašenko je na čelu Belorusije od 1994. godine i svoju je vladavinu produživao očito nedemokratskim izborima, konstantnim napadima i suzbijanjem opozicije i nezavisnih medija (neretko i zatvorskim kaznama) te držanjem većine ekonomije u državnim rukama. Jedan od ključnih uslova stabilnosti države su i niske cene energenata kojima je Rusija povlađivala i kontroliše svog zapadnog suseda.

[adsenseyu1]

No, kada je prošle godine Minsk šokirao račun za gas kojim im je Rusija dostavila (dugovali su oko 550 miliona dolara) te su zbog njega glasno protetsovalii, Moskva je brzo reagovala i oštro sasekla nabavku sirove nafte, ključnog sastojka u trećini proizvoda koje Belorusija izvozi. Taj je sukob eskalirao tako da je Lukašenko povukao Belorusiju iz ekonomskog saveza na čelu s Rusijom, a potom i ukinuo vize za kratkoročna putovanja iz više od 80 država, uključujući EU i SAD. Rusija je u strahu od nesmetanog ulaska raznih neželjenih pojedinaca u državu s beloruske strane brzo uspostavila granične kontrole, što je Lukašenko prokomentisao rečima “da bi to moglo izazvati ozbiljan sukob”.

Usledile su jednostrane akcije u kojima je Belorusija podigla optužnice protiv ruskih službenika koji su utvrdili da njihova hrana ne zadovoljava zdravstvene standarde, a Rusija naprosto zabranila uvoz određenih prehrambenih proizvoda iz Belorusije. No, glavno pitanje spora i dalje je bila nafta pa su iz Kremlja izvukli podatak da ih je prodaja (pre)jeftine sirove nafte Belorusiji koštala 22 milijarde dolara u izgubljenoj zaradi između 2011. i 2015.

Ekonomski sporovi ove dve države nisu novost, ali obično bi Moskva popustila Lukašenkovim zahtevima zbog mira u susedstvu, što se ovaj put čini manje verovatnim.

– Postoji limit tome koliko slabija država može diktirati uslove jačoj – rekao je ruski ekonomist Vladislav Inozemčev za jedan moskovski radio komentišući razmirice dveju država, piše AP.

S druge strane, Lukašenko se ne miri s novom situacijom, svestan da će “velika podrška”, to jest kontrola koju ima nad Belorusijom brzo nestati ako životni standard dramatično padne:

– Zašto ste nas uhvatili za grkljan? – rekao je i dodao da ruske trupe “neće okupirati Belorusiju”.

[adsenseyu1]

Naime, Lukašenko je na iglama u vezi sa dobrim namerama Moskve još od aneksije Krima 2014. godine te se boji da ni invazija nije isključena.

Njegovu zabrinutost dele i analitičari Centra za stratešku i spoljnu politiku koji su upozorili:

– Opasnost od toga da Rusija započne međunarodni sukob u Belorusiji je na najvišem nivou – poručili su iz centra.

Kako je odnos s Rusijom trenutno hladniji od sibirske zime, Lukašenko je intenzivnije počeo pregovarati sa Zapadom, što je dovelo do ukidanja sankcija prema toj državi nakon što su izbori prošli s manje incidenata nego inače, a iz zatvora su pušteni politički zatvorenici.

No, sve je to “sića” prema ruskoj pomoći pa se tako Lukašenko nada i kreditu MMF-a od tri milijarde dolara koji barem malo olakšao njegovu poziciju.

(Skandalozno.rs, blic.rs, Izvor: Jutarnji list)

[adsenseyu2]

Budite prvi sa komentarom na članku "Da li PUTIN kreće na “poslednjeg evropskog diktatora”?!"

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena.