SENZACIONALNO OTKRIĆE: U Mađarskoj pronađen grob Sulejmana Veličanstvenog?!

Otkriće

foto: YouTube printscreen

Brdašce Turbek na periferiji mađarskog gradića Sigeta dugo vremena bilo je poznato samo po vinogradima i pašnjacima.

Ipak, turbulentna prošlost ovog mesta počela je da izlazi na površinu, a istraživači i turisti hrle na brdo na kojem su se odigrali događaji koji su promienili evropsku istoriju.

Mađarski i turski istraživači koji rade na Turbeku vjeruju da su konačno pronašli grobnicu sultana Sulejmana Veličanstvenog, u kojoj je sahranjeno srce najvećeg vladara Osmanskog carstva koji je umro u Sigetu 1566. godine, javlja Al Džazira.

[adsenseyu1]

Sulejman je preminuo prirodnom smrću dva meseca pre svog 72. rođendana, i to samo nekoliko sati pre nego što je njegova vojska osvojila zamak Siget, čemu je prethodila krvava bitka.

Kako bi sprečili da vest o sultanovoj smrti naruši moral vojske, Sulejmanovi bliski saradnici, među kojima pre svega Mehmed paša Sokolović, odlučili su njegovo da telo prokrijumčare natrag u Konstantinopolj, gde je trebalo da bude sahranjen.

[adsenseyu6]

Međutim, vreme je bilo toplo, a put predugačak da bi se prenelo tijelo mrtvaca, zbog čega su, prema legendi, sultanovo srce i ostale organe izvadili i stavili u zlatni kovčeg na mestu gde je preminuo.

U narednim godinama, podignuto je svetilište oko kojeg se razvilo naselje Turbek – po turskoj reči “turbe” što znači grobnica.

Kada su Habsburgovci osvojili to područje 1680. godine, ovaj simbol osmanskog osvajanja sravnili su sa zemljom i tokom vekova, lokacija Sulejmanove grobnice postala je predmet nagađanja i rasprava.

Profesor geografije Norbert Pap sa Univerziteta u Pečuju, koji je pronašao lokaciju na kojoj se vrše iskopavanja, kaže da je shvatio da se lokacija grobnice mora nalaziti na višoj i udaljenijoj tački od zamka Siget, suprotno onome što navode drevni izvori.

Pre dve godine napravljena je analiza terena koja je potvrdila teoriju profesora Papa.

“Lani su iskopani temelji četvrtaste građevine koja je identifikovana kao Sulejmanova grobnica. Ove godine iskopana je džamija i derviško svetilište. Pronađene kovanice, noževi, ostaci keramike, cevi… sve potvrđuje dosadašnju teoriju”, rekao je profesor Ali Uzaj Peker sa Univerziteta u Ankari.

To je prema Pekerovom mišljenju definitivan dokaz da se zaista radi o grobnici najvećeg turskog Sulejmana, jer istorijski izvori u kojima je opisana spominju upravo da su se ova dva zdanja nalazila pored.

Sulejman Veličanstveni – Sulejman Zakonodavac

Sulejman I (zvani i Kanuni – Zakonodavac, 6. novembar 1494 — 7. septembar 1566), osmanski sultan 1520 — 1566. godine, brat Hatidže, Bejhan, Fatme i Šah Sultanije, muž sultanije Hurem, zapadnom svetu je bio poznatiji kao Sulejman Veličanstveni, a istočnom svetu kao Zakonodavac(tur. Kanuni; arap. القانونى‎), zbog njegovih reforma pravnog sistema Osmanskog carstva.

Bio je vrlo obrazovan vladar i govorio je četiri jezika: arapski, persijski, srpski i čagatajski (najstariji oblik turskog jezika).

Sultan Sulejman Veličanstveni je došao na vlast sa 26 godina, 20. septembra 1520. godine i vladao je narednih 46 godina. On je bio i najznačajniji osmanski vladar, koji je sam učestvovao u deset vojnih pohoda u Evropi i tri u Aziji.

Sultan se jednom mesečno kretao prerušen među narodom kako bi video šta ljudi misle o njegovim odlukama

Sulejman je bio opčinjen Hurem sultanijom, koja je bila devojka iz njegovog harema. Bila je poreklom iz Rusije, tačnije iz današnje Ukrajine. Njeno pravo ime bilo je Aleksandra la Rosa. Prema nekim zapadnim diplomatama, koji su čuli tračeve u palati o njoj, nazvali su je „Rokselana“, što upućuje na njeno rusko poreklo. Kao ćerka pravoslavnog sveštenika, oteta je od strane Tatara i prodata kao roblje u Konstantinopolju i kasnije se uzdizala do samih vrhova harema da bi postala Sulejmanova miljenica, dok su mnogi smatrali da je ona veštica, koja je začarala sultana.

Sulejmanove dve haseki sultanije su mu podarile osam sinova, od kojih su četvorica preživeli do 1550-ih. To su bili Mustafa, Selim, Bajazit i Džihangir. Od ovih samo Mustafa nije bio Huremin sin, već je bio sin Mahidevran Gulbahar sultanije (“Prolećna ruža”), koji je bio stariji od Hureminih sinova, pa je imao prednost da nasledi tron. Hurem je bila svesna da ako Mustafa postane sultan, ona i njena deca biće ubijeni.

Ali ipak je Mustafa od sve braće bio najtalentovaniji, a imao je i veliku podršku i od Ibrahim-paše.

Austrijski ambasador Buzbek je jednom prilikom zapisao: „Sulejman među svojom decom ima sina po imenu Mustafa, čudesno dobro obrazovanog i razboritog i bliži mu se doba vladavine, pošto ima 24 ili 25 godina. Dao Bog da varvarin takve snage nikada ne dođe blizu nas“, čuvši priče o Mustafinim „neverovatnim prirodnim darovima“.

Hurem je bila bar delom odgovorna oko imenovanja prestolonaslednika. Iako je bila Sulejmanova supruga, ona nije imala nikakvu zvaničnu javnu ulogu.

To nije, međutim, sprečilo Hurem da ima veliki politički uticaj.

(Skandalozno.rs, Izvor: 24sata.hr/Wikipedia)

1 komentar na "SENZACIONALNO OTKRIĆE: U Mađarskoj pronađen grob Sulejmana Veličanstvenog?!"

  1. ОСМАНСКО ЦАРСТВО

    Оснивач Османског Царства је Осман, који је предводио турска племена у Битинији, провинцији у Малој Азији. По њему је и држава коју је створио 1299. године названа османском.

    Орхан (1326-1362), Османов син, преуредио је и чвршће организовао војску и основао ред јаничара. Када је заузео готово целу Малу Азију, пренео је престоницу у Брусу.

    Орхан је заузео полуострво Галипоље (1354) и као први турски освајач ступио на Балкан. Мурат I (1362-1389) пренео је престоницу у Једрене (1369) и поразио српске феудалце на Марици 1371. Погинуо је у боју на Косову пољу 1389. Његов син и наследник Бајазит I (1389-1402) постигао је низ победа: победивши у косовској бици, Србију је везао вазалским обавезама, покорио је Бугарску (1393), а крсташку војску потпуно разбио код Никопоља (1396).

    Бајазит I је, 1402. код Ангоре, у бици с татарским ханом Тамерланом до ногу потучен и заробљен. Овај пораз привремено зауставља османску експанзију. Мехмед II Освајач (1451-1481), значајан као ратник (заузео Константинопољ и учинио крај Византијском Царству 29. маја 1453, Србију 1459, Босну 1463), заслужан је и за учвршћење тимарског система и јачање централне власти.

    Селим I (1512-1520) освојио је простране области у Азији и Африци и завладао Сиријом, Палестином и Египтом. Последњи абасидски калиф се упутио у Цариград мада ће се титула калифа свих сунитских муслимана носити међу османским султанима тек од почетка XVIII века.

    Син Селима I, Сулејман I Величанствени (1494-1566, владао од 1520), искористивши успехе свога оца, ојачао је своје поморске снаге и заузео острво Родос. Његова копнена освајања су значајнија: освојио је Багдад, већи део Угарске после победе над угарском војском у бици код Мохача (1526) и северну Африку (са изузећем Марока). Опседао је Беч, али без успеха. Османско Царство у његово доба доживљава свој апогеј како војни тако и културни. Покорени немуслимански народи имали су у османској држави слободу вере. Били су ослобођени војне обавезе и као замену су плаћали султану годишњи харач (главарину), док су Турци задужени за одбрану. Уз помоћ великог везира, султан је апсолутни господар, у исто време цивилни, војни и верски.

    Победом уједињене хришћанске флоте (шпанске, папске и венецијанске) над турском флотом у поморској бици код Лепанта 1571. почиње опадање турске моћи. Крајем XVI и у току XVII века настају ратови европских сила и Турске, у којима се против ње дижу и поробљени народи.

    После друге неуспешне опсаде Беча, 1683 (граду је са својом војском притекао у помоћ пољски краљ Јан Собјески), и образовања “Свете лиге” европских држава, Турска трпи све теже поразе и губи многе освојене области: Карловачким миром 1699. и Цариградским 1700. изгубила је Славонију, целу Угарску, делове Хрватске и Далмације, Мореју, Азов.

    У XVIII веку, у ратовима против Аустрије (1716-1718), (1737-1739), Русије (1768-1774) и Аустрије и Русије (1787-1792), Турска доживљује нове поразе.

    Почетком XIX века долази до устанака потлачених народа: првог и другог српског (1804, 1815), грчког (1821) и оснивања националних држава. Томе су знатно допринели и успешни ратови Русије против Турске и руске дипломатске интервенције. Турска је принуђена да призна независност Грчке и аутономност Србије.

    После устанка у Босни и Херцеговини (1875) и рата који је водила са Србијом, Црном Гором и Русијом (1876-1878), Турска је потписала Санстефански уговор (1878), допуњен исте године на Берлинском конгресу: признала је независност и територијална проширења Србије, Црне Горе и Румуније, као и оснивање Бугарске и Источне Румелије. Морала је пристати и на аустро-угарску окупацију Босне и Херцеговине.

    Крајем XIX века у Османском Царству и даље живе разне популације: Турци, Арапи, словенски народи, Јермени, Арнаути и Курди. Западне силе узимају под своју заштиту хришћанске мањине (Јермене, мароните – секту католичке цркве са либанске висоравни), мешају се у унутрашње прилике царства, чија дуговања превазилазе потрошњу, и утичу на младотурски покрет.

    Када је, 1908, избила младотурска револуција, у земљи су извршене извесне уставне реформе, али положај хришћанског становништва није побољшан.

    У првом балканском рату, против Србије, Црне Горе, Бугарске и Грчке, Турска је изгубила све своје европске територије осим Једрена и дела Тракије.

    У првом светском рату Турска је ратовала на страни Немачке. Изгубила је и све своје азијске поседе чије становништво није било турско, те је сведена на Анадолију. Пораз у првом светском рату значио је крај многонационалног Османског Царства. Турска је 30. октобра 1918. у Мудросу потписала капитулацију.

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena.