Koliko Srbija mora da bude mala da za Mila ne bude velika

Predsednik Vlade Crne Gore

Milo Đukanović – foto: AP/Darko Vojinović

Šta je to srpsko što je toliko uplašilo Mila Đukanovića da poteže za onim što su na Balkanu svi drugi već iživeli i pošto su, gotovo etnički očistivši svoje teritorije i namirili svoje interese, ad akta stavili „Veliku Srbiju“.

Otkud tolika zabrinutost lidera Crne Gore, novopečene članice NATO-a, kada eto ima ko da je brani. Nije to Đukanović bliže elaborirao kada je u izjavi pariskom „Figarou“ izrazio bojazan da će „pogoršanje odnosa Srbije i Hrvatske dati polet pristalicama ’Velike Srbije‘“.

Advertisement

O kakvoj to „Velikoj Srbiji“ priča Đukanović u trenutku kada državni vrh Srbije čak predlaže i razgraničenje između Srba i Albanaca na Kosovu i Metohiji, obrazlažući to potrebom iznalaženja trajnog rešenja. I to kada su sve glasniji sandžački separatisti, a Priština bi rado da se njenoj lažnoj državi pripoje i Preševo, Bujanovac i Medveđa.

Za istoričara Momčila Pavlovića, direktora Instituta za savremenu istoriju, reč je samo o jednoj u nizu provokativnih izjava, o permanentnoj i bespotrebnoj antisrpskoj propagandi i kampanji koja, kako kaže, više govori o predsedniku Crne Gore nego o stvarnim procenama.

„To je, po meni, lekcija koju je predsednik Crne Gore naučio kao ekskluzivni mladi komunista. Prva lekcija tog ekskluzivnog komunizma je o tome da su Srbi ugnjetački narod i da svi narodi i narodnosti treba da se oslobode tog velikosrpskog ugnjetavanja i hegemonizma, pa ono što preostane, kada se svi drugi namire, da to bude Srbija. Tako mala da ne predstavlja nikakav faktor, ne samo na Balkanu, nego ni faktor koji bi zaštitio sopstveni narod“, ističe Pavlović za Sputnjik.

Advertisement

Kako on smatra, reč je i o refleksima ratne propagande, posebno hrvatske, u borbi protiv takozvane „Velike Srbije“, koja se u suštini svela na borbu protiv prvog srpskog komšijskog naselja, a čiji je rezultat bio proterivanje Srba iz Hrvatske i stvaranja manje ili više etnički čistih državica na razvalinama Jugoslavije.

Ovaj istoričar to podupire opštepoznatom ocenom o stanju srpskog naroda na prostoru nekadašnje zajedničke države. U Makedoniji je gotovo nikakav, na Kosovu sponzorisani albanski šovinizam doveo je do toga da je Kosovo samo proglasilo nezavisnost od Srbije, a tamo gde su Albanci, Srba gotovo da nema. U Crnoj Gori, kako se uvek govorilo, toj drugoj srpskoj državi, od srednjeg veka do najnovijeg perioda, Srbima, ali samo njima, nije priznato pravo na sopstveni identitet, na institucije, na obrazovanje na njihovom jeziku, ukazuje sagovornik Sputnjika.

Advertisement

„Dakle, realnost je jedno, a ratna propaganda je nešto sasvim drugo. Nema potrebe da se predsednik Crne Gore plaši ’Velike Srbije‘. Ali Srbija moderna, jaka, ima pravo da kritikuje, da govori, i što je najvažnije, da štiti interese sopstvenog naroda ma gde taj narod živeo na prostoru bivše Jugoslavije“, ističe direktor Instituta za savremenu istoriju. Na pitanje čime je uistinu izazvano takvo reagovanje Đukanovića i stoji li možda još nešto iza toga, ovaj istoričar samo ukazuje da je razaranjem Jugoslavije najviše razoreno srpstvo, a da se u podržavanju državica i separatističkih pokreta, koji su manje ili više direktno okrenuti protiv Srbije, pre svih prepoznavala američka politika.

„Kao da Srbija sada treba da se izvinjava Milu Đukanoviću što postoji, što postoje Srbi, kao da nešto duguje Crnoj Gori. U tom smislu i ti zahtevi za ratnom odštetom u Prvom ratu, priče o o okupaciji, aneksiji… to su sve samo provokacije koje ničemu ne služe, ali padaju na plodno tle među pristalicama takvog ekskluzivizma“, ističe Pavlović.

A plodnog tla, nesumnjivo, ima još. Samo nedelju dana pre Đukanovića, posle pobede na izborima za nacionalni savet Bošnjaka, besprizornom provokacijom oglasio se Sulejman Ugljanin nazvavši Srbiju fašističkom tvorevinom koja od 1912. pod okupacijom drži Sandžak, čiji status, eto, još nije rešen.

Ali zar nekoga uopšte čudi što je, na primer, predsednik Crne Gore u zategnutim odnosima Srbije i Hrvatske video samo strah od „Velike Srbije“, a ne i od uveliko prisutnog ustašluka na hrvatskoj sceni. Svi na Balkanu, uostalom, dobro znamo sve, pa i to odakle duva Sulejmanov bezobrazluk i Milova zabrinutost. I ne samo na Balkanu.

Možda će Đukanović ipak od danas moći mirnije da spava. Upravo u „Figarou, u kome se žalio na „Veliku Srbiju“, samo dan kasnije dobio je odgovor iz pera Žana Kristofa Bisona. Žestoko kritikujući administraciju Francuske zato što na manifestaciji povodom veka od završetka Velikog rata Srbija nije imala tretman kakav zaslužuje, neupućene je podsetio kakva je to zemlja. Uistinu velika.

(Skandalozno.rs, Izvor: rs.sputniknews.com)

Advertisement

Budite prvi sa komentarom na članku "Koliko Srbija mora da bude mala da za Mila ne bude velika"

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena.