Pismo Splićanke koje će vas naterati da se zamislite: “Nas četvoro grlatih i glasnih Dalmatinaca u Beogradu”

Intervju

Nina Slišković Goleš – foto: Instagram Printscreen

Hrvatska radijska voditeljka Nina Slišković Goleš napisala je tekst kao odgovor splitskom gradskom poslaniku Martinu Pauku koji je, nakon napada na vaterpoliste Crvene zvezde, na Fejsbuku napisao da sad ‘mogu da pričaju kakvo je more u februaru’.

Prenosimo ga u celosti:

Očito je to ovih dana jedna priča iz rubrike „verovali ili ne“. I to ne da sam ga doživela sama, doživjelo ga je nas četvoro glasnih Dalmatinaca, koje teško da bi po bilo čemu mogao svrstati u neprimetnu kategoriju ljudi. Još teže bi nas bilo smestiti među ljude koji su se i po čemu trudili biti „low profile“ u tuđoj zemlji, nemojmo se lagati.

Zamisli, nas četvoro grlatih i glasnih smo celo to putovanje pričali glasnim hrvatskim jezikom, ili ako hoćeš još preciznije; dalmatinskim naglaskom kojeg iz nas nije pretjerano iskorenilo ni deset godina zagrebačkog života, a kamoli par dana putovanja u Beograd. Smejali smo se tih dana još glasnije nego što smo pričali. Gde god smo se pojavili naš prijatelj Bojan je rasuo sav svoj muzički talent pred nepoznate ljude pevajući punim glasom i još punijim srcem kakvog Olivera, Mišu ili klape. Dragojevića, da se razumemo.

https://www.instagram.com/p/BrV4RYvHAnG/?utm_source=ig_embed&utm_campaign=embed_loading_state_control

Zamisli, neokrznuti, netaknuti i bez krivog pogleda smo preživeli čak nekoliko dana Beograda, s vidljivim obeležjima od kud smo i čiji smo, ni čuti nas nisi trebao, sigurno si mogao primetiti naš crveni automobil sa splitskim registarskim oznakama kako provocira ulicama Beograda. Danima smo se mi tako vozikali bez da smo pribegli onoj tradiciji vešanja grba fudbalskog kluba grada u koji si došao o retrovizor, ili postavljanje šala sa simbolima tog istog kluba pod stražnju šajbu. Neopterećeni mržnjom i idejom da bi naš auto ikome mogao smetati parkirali smo gde smo stigli i kad smo stigli, pa se na kraju vratili doma s istim istackim autom s kakvim smo od doma i krenuli. A da budem baš maksimalno iskrena, čini mi se da su i po beogradskim ulicama baš zahvaljujući tim tablicama imali malo više razumevanja za naša brljanja u saobraćaju i pogrešne trake.

Zamisli, nas četvoro grlatih i glasnih Dalmatinaca u Beogradu ne da nismo plivali Dunavom u februaru, nego su Beograđani s nama po ulicama i restoranima u glas pevali naše pjesme, ako baš insistiraš na ovoj naše i vaše strogoj i jasnoj podeli. Ne da se nismo nagutali vode iz Dunava u februaru nego su nas Beograđani oduševljeno častili i nazdravljali s nama. Ne da nismo okusili sav spektar mržnje koju ljudsko biće može proizvesti ni iz čega, već smo se naslušali razgaljenih priča i pričica, uspomena na neka očito lepša vremena, slušali smo o ljubavi i iz očiju im čitali nostalgiju, prepoznavali smo se po srcima, a ne po obeležjima, jezicima i geografskim širinama. Rušili smo emocijama geografske granice.

I zato mi nemoj niti pokušati prodati priču o tome kako svetom treba hodati u strahu i jeftinim kamuflažama skrivati ko si. Pogotovo mi nemoj nalaziti opravdanja za mržnju i nasilje, jer krenemo li iti jedan korak tim putem, bojim se da će više teško biti postaviti ikakve granice. Budala ima svugde, bez obzira na koordinate i nacionalne pripadnosti, opravdanja za nasilje ne bi trebalo biti nigde. Nemoj mi meriti svet koji je i moj svojim dvostrukim merilima. Nemoj me uveravati kako je sedenje na kafi na splitskoj Rivi u trenirci s grbom kluba za koji igraš provokacija, a da je hodanje svetom, Evropom ili ako baš hoćeš nešto svežiju uspomenu – Rusijom, u kockicama od glave do pete, pitanje zdravog sportskog duha. Nemoj mi od sporta stvarati prvu crtu bojišnice. Nemoj mi prodavati nasilje pod “takav mentalitet” krinke. Na kraju, nemoj mi slati u svet poruku o mom gradu čije su me ulice odgojile i poslale dalje u taj isti svet, kao o gradu zadojenom mržnjom, kad je on toliko više od toga.

View this post on Instagram

Nismo nedodirljivi, mada nerijetko idemo kroz život uljuljkani u neku svoju svakodnevicu i u suludu ideju kako se nama ništa loše ne događa, niti nam se išta loše može dogoditi. Bolesti uglavnom percipiramo kao nešto grozno, teško, bolno i rastužujuće… što se redovito događa nekome drugome. Brujimo na sve strane o tome kako je medicina jako napredovala i kako imamo povjerenja u doktore, izolirajući se od ikakve vlastite odgovornosti za svoj život i svoje zdravlje. I to uglavnom tako i funkcionira do onog trenutka kada udarimo glavom u zid i na najteži način shvatimo koliko smo izloženi, ranjivi i odgovorni. Na pragu sam tridesetih, a gotovo ni jedna moja prijateljica još uvijek nije otišla na pregled dojki. Dok statistike sa svih strana vrište o tome kako je rak dojke najčešći oblik tumora kod žena, mi zatvaramo oči i mantramo kako se to događa nekome drugome. Pitaj @mijad je li to istina i tko su "te druge". Preuzmi svoj dio odgovornosti i otiđi na pregled. Ne boli ništa, a spašava živote. #volimcice #cancerawareness #breastcancerawarenessmonth #october

A post shared by Nina Slišković Goleš (@ninasliskovicgoles) on

Ne tražim da zauzmeš pravu stranu istorije, razuma ili ljubavi ako baš hoćeš, ne mogu očekivati da smo svi na toj istoj strani, ali mogu staviti svoj potpis pod izjavu kako je Split puno više od mržnje koja se juče razlila po Rivi, i svega što smo čuli i videli nakon toga.

Pa evo, stavljam ga.

Moj Split je puno više od ove mrziteljske razglednice poslane u svet.

Nadam se da ćete imati priliku iskusiti to.

(Skandalozno.rs, Izvor: 24sata.hr)

9 komentara na "Pismo Splićanke koje će vas naterati da se zamislite: “Nas četvoro grlatih i glasnih Dalmatinaca u Beogradu”"

  1. Fala Bogu ima još uvek normalnih ljudi! Pozz!

  2. Ja sam kao profesor 1989. godine bio u Slitu sa desetak kolega profesora i preko 100 učenika. Bili smo toliko slobodni i opušteni, govorili na ekavskom na rivi i “svugdje drugdje”, da uopšte nismo razmišqalo o tome da nam se nešto loše moglo desiti. Bili smo u Bolu na Braču na letovanju, na Zlatnom rtu, i nadam se da će i u bliskoj budućnosti tako biti!? Srdačan pozdrav iz Srbije svima kosmopolitima i ljudima dobre dušei srca i, pre svega, širokih ruku!

  3. HVALA NINA,
    DAVNE 1981 – 1982 SAM ŽIVELA U RUĐERA BOŠKOVIĆA, PREKO PUTA “VISOKE” IMALA SAM I IMAM U SPLITU PRIJATELJE SVIH NACIJA I VERA. U TO VREME SU ZA SVU NEKULTURU KRIVILI VLAE IZ KNINA… IZGLEDA DA JE BILA GREŠKA.
    HVALA TI ŠTO POSTOJIŠ.
    NAMA JE PAROLA BILA: VODIMO LJUBAV A NE RAT.
    LJUBAV JE DUHOVNA, A NA ŽALOST, VAŠA GENERACIJA TO NE SHVATA.
    ZA SVU MOJU DOBRU DECU: (TI SI SADA JEDNA OD NJIH)
    NEKO SE RODI KAO ANDJEO
    A NEKO POKUŠAVA TO DA BUDE.
    GLOGOVAC JE REKAO:
    AKO MRAČIŠ, MRAČNO JE,
    AKO SIJAŠ, SVETLO JE,
    ZNAČI, DO TEBE JE…

  4. Zna Srbija. da nije celi Hrvatski Narod Prijateljsi nastojen prema Srbima! Neda Braca (Nikada) na istoj Strani. pa ni u Vojsci Jugoslavije.A huligana ima .i uvek ce ih Biti!Sve dok Politika Zagrba ne Smiri Tenzije!Bili smo multi/Kulti. Ali napad na nekogazbog Nacionalnih Pobuda. je Ravno Ludilu!

  5. Bravo djevojko, ovakvi treba da se vise cuju..to sto se desilo nije sasvim slucajno..pratim desavanja sa svih prostora bivse SRJ,. Moram reci da je politika gdina Josipovica uveliko primirila negativne strasti, za razliku od ovih sada koji su od pocetka udarili po podizanju nacionalnih strasti, ali na ustrb tolerancije i mira..iskreno mi je zao sto je slika prelijepe splitske rive uprljana takvim drekom..

  6. Njihova predsednica ne zna za rec izvinite. A riba smrdi od repa. Toliko o hrvatima. Dobro je sve ovo I proslo, bice to I gore s njihove strane.

  7. Bravo za ove mlade ljude i za Beograd. Ja sam starija generacija i meni je tako jednosta vnodoći u Beograd jao i u Podgoricu sa ST tablicama i urnebesno se smijati kako to mi Dalmatinci jedino i znamo. I nikad nisam ni pomisljla da bi zato imala problena ni ha ni mkjs familija. Ovo čta se dogodilo u Splitu i nije čudno ko se sve naselio u g a d iz čume

  8. Beograd je oduvek bio otvoren kosmopolitski grad. U njemu živi oko 50.000 Dalmatinaca-Splićana i ja sam od tih i nikad mi niko nije zamirio kad govorin svojin maternjin dijalekton. Nekad je naš ponosni crveni Split bija svetionik za sve Jugoslovene, a Hajduka su volili od Triglava do Vardara. Poslin svih ovih monada, Split je okupiran U-elementima i pretvorio se u sramotnu žabokrečinu, uprkos svojoj divnoj rivi, panorami, Marjanu, Splitu-3, Dioklecianovoj palači, Bačvicama, Firulama, Zenti, Trsteniku… O tome bi pravi Splićano morali malo ozbiljnije da razmisle. Ajte lipo i stojte mi dobro, a ja ostajen u “Izgubljenoj generaciji”!

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena.