LJILJANA SMAJLOVIĆ: Ovde više niko ne veruje Americi!

Intervju

Ljiljana Smajlović – foto: Medija centar Beograd

Slobodno mi se rugajte, ali ja sam jedna od onih koji su pre dvadeset godina bili čvrsto uvereni da više ništa i više nikada neće biti isto. Da ćemo biti drugačiji ljudi i drugačija zemlja.

Ovo je objavila novinar Ljiljana Smajlović u kolumni u „Nedeljniku“ koju prenosimo u celosti:

Dvehiljadite sam bila uverena da mi pad Miloševića daje za pravo. Nismo zvali NATO tenkove da ga ruše, samo smo bili besni što je pokušao da nam ukrade glasove. Na ulice smo izašli tek kad smo se na biralištima uverili da smo većina mi, a ne on.

Znam da glupo zvuči, ali prvi me razuverio Goran Svilanović. Govorim o ministru spoljnih poslova koji je na zahtev Zapada proterao iračke diplomate iz Jugoslavije uoči američkog napada na Irak, što ni Nemci ni Šveđani tada nisu hteli da urade. Ne znam koliko su uopšte morali da ga pritiskaju iz Vašingtona. A ja sam do tog časa bila tvrdo uverena da smo postali nacija koja neće na zapadni mig proterivati ljude koji nemaju gde da idu jer će im domovinu svakog časa bombardovati.

Posle se barem nisam čudila kada je Goran Svilanović odmah po isteku ministarskog mandata potpisao neki međunarodni plan po kom je Kosovo moralo što pre i sa srpskim pristankom postati nezavisna i suverena država. Dok je bio na našem platnog spisku kao šef diplomatije, pričao je nešto sasvim drugo. Posle me nije iznenadilo što je napravio karijeru u zapadnim bezbednosnim krugovima. Koliko znam, zvanični Beograd se nije bunio.

Nisam se čudila ni kada je Vuk Drašković po isteku mandata ministra spoljnih poslova promenio mišljenje o nezavisnom Kosovu i članstvu u NATO. Ali sam zato i danas zahvalna Vuku Jeremiću što makar nije nastavio njihovim stopama.

Ja sam, eto, živela u zabludi da nas nezakonito i nelegitimno bombardovanje čini posebnim. Da mi bolje razumemo nepravdu, i domaću i međunarodnu. Da smo po tom stradanju bolji ljudi, da nas krasi neka posebna moralna imaginacija koja izmiče narodima koji su pristali uz veću silu i veću nepravdu.

Vedrana Rudan udarila žestoko: Jedno telo i dve glave, čudovište odeveno u “kockice”

Sećam se noći kada su detonacije razbile prozore u dedinjskom domu jedne naše poznate borkinje za ljudska prava. Smejala sam se zajedno sa prijateljem koji mi je prepričavao kako je, na pitanje kako se narednog jutra osećala, odgovorila: Denacifikovano.

Posle se, dabome, ispostavilo da nam ni smeh nije bio zajednički. Ona je nastavila da dekontaminira i denacifikuje, a ja sam nastavila zaludno da objašnjavam da mi nismo nacisti iako su nas bombardovali kao genocidne manijake, da je bombardovanje bilo protivno  međunarodnom pravu. Bez obzira na to što su u moralnom stroju NATO koračali i Vaclav Havel i mnogi drugi značajni i izvikani pisci, intelektualci i tobožnji humanisti. I naši među njima.

Sad više ne mogu ni da se setim odakle mi ta pogrešna ideja da nepravda čoveka čini boljim i pravednijim. Da si u pravu samim tim što si postao žrtva jačeg i većeg od sebe? Zar se nisam na sopstvenoj koži davno pre bombardovanja uverila da je neki rat „građanski“ po tome što su u njemu svi u pravu: i oni koji iz svojih razloga hoće da ostanu u Jugoslaviji, i oni koji iz nje hoće da izađu.

U ono vreme pre dvadeset godina bila sam deo neke velike, labave konfederacije u Beogradu, u kojoj smo se nalazili mi koji nikad pre toga nismo mrzeli Ameriku, koji smo hteli slobodu štampe i slobodne izbore i sve ono za šta su na Zapadu tvrdili da su njihove, „zapadne vrednosti“. Znam da je dobar deo nas mislio da je to sve jedna velika greška, jedan užasni nesporazum, akcident.

U međuvremenu smo svi izgubili tu lakovernost, koju u socijalizmu nismo ni imali. Naš je narod štampu uvek morao da čita između redova. Kao i političare, uostalom, pa je postao veoma promućuran. Jer ako si hteo da vidiš dalje od propagande, morao si sam da mućneš glavom. Radujem se kad vidim da ovde više niko osim NATO lobista nije lakoveran. Niko ne veruje u humanitarne i druge laži, svi znaju kako je došlo do havarije struje u Venecueli, niko nije progutao zvaničnu verziju agresora iz Iraka, Libije, Sirije…

Ali kod kuće? Kao da ništa nismo naučili. Primiče se dvadeset godina bombardovanja Radio Televizije Srbije, a neke moje kolege ovih dana objašnjavaju da niko silom ne bi ni upadao u Aberdarevu prošlog vikenda, samo da ta televizija pošteno izveštava, da je to pravi javni servis. Što se i ne razlikuje previše od apologetike onog NATO portparola 1999.

Otkud ta lakovernost? Naše kolege ne bi postali meta nečijih političkih ambicija, samo da su bili dobri? Pa ko u to može da veruje? Ne bi verovali ni „nezavisni“ novinari da se taj argument postavi na glavu i primeni na njih. Da im kažemo: da vi nešto valjate, imali biste mnogo čitalaca i mnogo para, čitalo bi vas barem onoliko ljudi koliko vas je čitalo u Miloševićevo vreme, ne biste skakali jedino u očima svojih donatora. A svi Srbi bi glasali protiv vlasti.

Poslanici Saveza za Srbiju “presreli” ministre ispred Skupštine Srbije – FOTO

To je, po meni, bezvredan argument. Ali je li manje ili više odvratan od onog koji se ovih dana veselo koristi protiv RTS-a? I koji se zapravo svodi na, da, mi smo protiv nasilja. Ali da su sa RTS-a zaslužili, zaslužili su…

(Skandalozno.rs/Izvor: sputnjik)

Budite prvi sa komentarom na članku "LJILJANA SMAJLOVIĆ: Ovde više niko ne veruje Americi!"

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena.