Momir Bulatović: Okovani smo nevidljivim lancima i trošimo nepostojeći novac

Švajcarska

foto-ilustracija: pixabay.com

Nedavno preminuli bivši predsednik Crne Gore i premijer SRJ Momir Bulatović je u svoj poslednjem intervju za portal Sputnjik u novembru prošle godine dao ubedljive odgovore na neka od najsloženijih svetskih pitanja i i razobličio bankarski sistem koji nam je nametnuo nepostojeći novac i okovao nas nevidljivim lancima.

„Od samog razvoja čovečanstva novac je jedna vrsta konvencije, vrsta nekog dogovora. Stvari mogu biti jednostavne, ako ih posmatrate na nekom malom primeru. Ako vi i ja sada trgujemo i razmenjujemo neke stvari: možemo se dogovoriti da li će novac biti jedno ili drugo ili treće. Stvar postaje mnogo složenija u ovom savremenom svetu, u kojem vladaju kompjuteri.

Velike banke stvaraju novac i to rade pod pokrićem nekakvog ekskluzivnog božanskog prava. Isti problemi u ekonomiji postoje u poslednjih dvesta godina, ali oni se sada ubrzavaju do nerešivosti, iz prostog razloga — što nešto što se pre komuniciralo u određenom vremenu i između ljudi, sada je postalo stvar komunikacije između kompjutera, i to u nanosekundama“.

Kako to da savršenstvo kompjutera nije sprečilo nastajanje kriza? Jednu smo upravo prošli, a čini se da se rađa druga?

– Kapitalistički sistem sam po sebi (to nas je još naučio Marks i celokupna praksa) — zakonito rađa krize, koje se pojavljuju kada profit bude jedino i nesputano sredstvo za sticanje. Pre deset godina smo doživeli krizu koja je potpuno promenila našu percepciju postojećeg sveta. Do tada smo mislili da postoji jedan divan, uređeni sistem, harmoničan; da samo treba da budemo malo bolji, pa da se popravimo, pa da dođemo do Evropske unije, a onda je kriza razorila i same temelje Evropske unije. Onda se javila potreba kod mene: da ljudima ukažem gde su izvorni koreni, gde je taj inicijalni greh, koji postoji u sistemu oko nas. Mi više nemamo privilegiju da kažemo da nas to ne interesuje. Kada, recimo, neko odluči da zatvori banke, kao što je to bio slučaj u Grčkoj — džabe vam je što imate neke desetine hiljada, ili milione. Neko može da dođe i da kaže da vas je izbrisao iz spiska. Danas Amerikanci mogu sa pritiskom na dugme da vas učine nevidljivim, nepostojećim; da vam ukinu račune, da vas ukinu kao broj, a kada nemate svoj identifikacioni broj, kada nemate novac — vi i ne postojite u savremenom svetu.

U vašoj knjizi posebnu pažnju privlači deo u kome se govori o nepostojećem novcu. Dakle: ja sam banka, imam 1.000 dinara. To je obavezna rezerva, na osnovu koje mogu da dam kredit od 10.000 dinara. Kada mi neko vrati 10.000, imam 11.000, a mogu da dam 100.000. Tako u beskraj, ili do neke granice?

— U beskraj, a to se zove u žargonu „leveridž“ — poluga. Sa tom polugom banke pomeraju kompletnu masu novca koji imaju, ali, ne zaboravite, taj novac, koji trenutno leži na računu banke, ne mora da bude novac koji banci i pripada. On može da bude iz naših, ili vaših depozita. On može da bude prebačen, da ne spava u toku noći, na azijske berze i tako dalje. Svako veče se šalje u drugu zemlju, gde će da zaradi koji procenat, i onda se to toliko zakomplikuje, da uopšte taj novac više ne postoji, i to se jasno vidi kada se, recimo, desi slom, ili kriza kao što se desilo 2008. godine. Taj novac je, jednostavno, izmišljen. U trenutku kada je došlo do sloma, „leveridž“ je bio 1:100. Mogli ste da prijavite da imate svojih milion, a da dajete kredite i do sto miliona.

Banka, dakle, nepostojeći novac, pretvara u pravi?

— Kada sklopite ugovor sa bankom i kada potpišete ugovor i dobijete kobajagi kredit, jedino što je u tome izvesno je količina novca koja će se već od prvog narednog meseca odbijati od vaše plate. Banka će pisati pravi novac na vaš račun, 10.000 ili 20.000, koliki je iznos kredita, i vi ćete posle morati taj iznos da vraćate. Ono što je taj sistem učinilo još netransparentnijim, još težim, jeste činjenica da se trguje sa tim papirima. To su takozvani finansijski derivati. Recimo, zaduži se država za 50 miliona, pa bude kamatna stopa 2 posto, pa je to 5 puta 2 posto, ako čisto računamo, to je 100 miliona. Ja, kao imalac tih papira, računam da sam zaradio 50 miliona, tačnije, imaću ću ih nakon 50 godina, i onda prodajem tu svoju zaradu nekome drugom. Kad se tako uvežu svi ti krediti, to se zove „oružje za masovno finansijsko uništenje“. Danas je iznos tih derivata deset puta veći od iznosa BDP-a celog sveta.

To su, zapravo, berze. Na berzama kupujemo i prodajemo derivate. Da li je tako?

— Da, a sami stvarate derivate. Prodajete očekivanu dobit od tih derivata i ono što je najgore, više ne postoji nikakav dužničko-poverilački odnos, ne postoje nikakvi uslovi koje treba da ispunite. Samo treba da pogodite kada da se kladite na određeni rezultat.

I šta onda znači kada čitamo u novinama katastrofalnu priču, recimo, da su ruski oligarsi izgubili određeni procenat, pa Oleg Deripaska umesto 30 milijardi ima 27, a on u stvari ništa nije izgubio, jer on danas neće ništa da proda.

— To su priče za malu decu. Običan čovek bi pomislio, recimo, ako je gubitak 30 ili 40 odsto, da je za toliko manje njihovih potencijala na tržištu, toliko manje imaju robe, toliko manje opreme. To nije tačno. Ništa ne utiče na realno stanje stvari. Zamislite da se aktivira neki virus, kao što ja pišem u svojoj knjizi, koji može da blokira čitavu Čikašku berzu. Ništa! U realnom svetu sve bi opstalo, sve bi funkcionisalo, samo bi se izgubio trag vlasništva nad određenim preduzećima i zato je to najveći strah oligarha svuda u svetu — da će neki virus da uništi kompletan sistem, jer novac nije ništa drugo nego digitalni zapis, a onda će oni ostati bez vlasništva.

Kriza 2008. godine je srušila liberalni kapitalizam u Evropi. Pratili smo pisanje mnogih ekonomista, koji su lepo objasnili šta se dogodilo, ali videli smo da je lek bio više sedativ, koji onako smiruje, nego lek koji rešava uzrok.

— Apsolutno! Ali cilj uopšte nije bio da se promeni sistem, nego da se samo malo produži muzika. U savremenom svetu, recimo, pre nego što će Amerika napasti Irak, bilo je preko osamdeset posto nabavke za vojnu industriju preko tendera, a onda vi stvorite krizu, izazovete rat i nemate vremena za tendere. To je najbolji mogući, takozvani, izvrnuti kapitalizam. Veliki finansijski sistemi (banke, investicioni fondovi) su privatizovali sve moguće dobitke, a socijalizovali su sve moguće gubitke i onda su se igrali besomučno. Narod o tome nema predstavu, niti ga ko pita. Taj novac ne postoji. Ali, nije to bio jedini trenutak u kome je na jednom parčetu papira 850 milijardi dolara podeljeno bankama. Taj novac se samo dopiše na račun i iza toga stane država Amerika, koja kaže da će to nekada da vrati. To je zaduženost 300 posto u odnosu na BDP, ali kad imate dolar i kad možete sami da ga kreirate, onda možete da radite šta hoćete.

Kažete: „Ne treba se pitati da li će dolar propasti, nego kada će propasti“. Šta će se desiti kada propadne?

— Desiće se malo realniji odnos snaga. Vidimo već te začetke. Prošle godine je juan primljen u korpu valuta, a deset godina je trebalo da se uvaži ta realnost. Danas je Kina, sa stanovišta finansijskog sistema, veći kreditor u međunarodnim odnosima od MMF-a. Teško je ostvariti saradnju i izmaknuti se od dolara, kada je svaki kompjuter svake banke kalibriran na dolar, kada sve mora da ide preko dolara i godinama to pokušava da se uradi.

Imate zanimljivo poglavlje u knjizi — Udruženi napad na Rusiju. Šta se zapravo desilo? Uvedene su sankcije Rusiji i pokušali su da razbiju rublju. U jednom trenutku se činilo da uspevaju.

— Recimo, postoji kurs rublja-dolar i kažete da ćete da kupite rublju po mnogo nižoj ceni nego što je kurs. Pravila ponude i tražnje pokazuju da odjednom rublja počinje da biva izložena ponudama manje vrednosti i onda ona mora polako da klizi dole. Ako ona krene da klizi dole, onda je zadatak Centralne banke Rusije da pokaže želju da kupi rublju po većoj ceni. Ona upumpava novac iz rezervnih fondova do nekog trenutka. Smisao i cilj su otprilike ovakvi — to su mnogo puta do sada radili — da jednostavno iscrpe devizne rezerve. To je rađeno sa najviše uspeha u Meksiku. Mogu na taj način da unište Centralnu banku.

Ali i tom upumpavanju je morao doći kraj…

— Onda je ruska Vlada rekla da više neće da brani kurs, pošto je potrošila sto i nešto milijardi dolara. Međutim, napravili su drugu stvar. Dozvolili su da bude jako veliki prihod u državnim zapisima u rubljama, i tu je bio prihod 17 odsto na godišnjem nivou, što je lepa zarada. Oni su u suštini, nakon što je rublja pala, odlučili da je brane ekonomskim sredstvima, čineći ovim ajkulama, koje dolaze sa strane, profitabilnim da ostanu u rublji. Odbranili su rublju tako što su izvršili stabilizaciju. Kasnije je ta stopa rezervi u rubljama pala, prestao je napad iz prostog razloga što je Rusija, a ja to u svojoj knjizi govorim i pokazujem, mnogo ozbiljan igrač. Njega ne možete tako lako da srušite.

Tada nisu povukli najteže oružje, a to bi bilo da su izbacili ruske banke iz međunarodnog sistema plaćanja.

(Skandalozno.rs, Izvor: rs.sputniknews.com)

Budite prvi sa komentarom na članku "Momir Bulatović: Okovani smo nevidljivim lancima i trošimo nepostojeći novac"

Ostavite komentar

Vaša email adresa neće biti objavljena.